Kaplanova poetika svakodnevice

Podnaslov: Dubravske priče Almina Kaplana su zanimljivo i uzbudljivo štivo, velike poetske snage koje čitaocu nude mogućnost da zaroni u jedan specifičan i ne tako poznat svet, ruralni svet stanovnika Dubravske visoravni i njihovu svakodnevicu

Knjiga: Almin Kaplan, Dubravske priče, Buybook, Sarajevo 2020.

Autorica: Stefana Pekez

 
Almin Kaplan, bosanskohercegovački pisac mlađe generacije, sudeći prema dosad objavljenim delima, kritikama kao i književnim priznanjima, ističe se kao jedan od darovitijih i autentičnijih glasova ne samo na bosanskohercegovačkoj već i na regionalnoj savremenoj književnoj sceni. Kaplan je svoju zvaničnu književnu karijeru započeo objavljujući poeziju i već bio etabliran pesnik, s nekoliko zbirki i književnih nagrada za poeziju iza sebe kada objavljuje prvi roman.  
Nije retkost da i prozni pisci počnu pišući pesme, paralelno pišu prozu i poeziju ili se okušavaju kao pesnici,  ali uprkos tome nije tako čest slučaj da neko postiže uspeh i na jednom i na drugom polju. Alminu Kaplanu je pošlo za rukom da se istakne i kao pesnik i kao prozaista, što svedoči o njegovom talentu. Ipak pogrešno bi bilo reći da su poezija i proza kod njega strogo razgraničene. Poetska senzibilnost oseća se i u njegovim proznim delima kroz način na koji je izgrađen svet tih dela, likove i opštu atmosferu, kao i u pogledu stila koji je jasan, precizan, snažan, vrlo sugestivan i neopterećen predugačkim opisima. Forma Dubravskih priča dodatno doprinosi ovome. Svaka priče se čita u jednom dahu, baš kao što je slučaj i sa dobrim pesmama.
Dubravske priče se tematski i prema mestu odvijanja radnje nadovezuju na prethodna dva Kaplanova romana, Trganje i Meho. U svojoj kritici romana Meho, Josip Mlakić primećuje da Kaplan piše svojevrsnu dubravsku hroniku. Ovo se dodatno potvrđuje Dubravskim pričama. Svet ovog dela, baš kao i u prethodna dva romana, svet je stanovništva koje naseljava Dubravsku visoravan, krašku visoravan u Hercegovini omeđenu Mostarom, Stocem i Čapljinom. To je ruralan svet koji pretežno živi od poljoprivrede. To je takođe svet povratnika koji pokušavaju da nastave prekinute živote.
Zbirka priča podeljena je u dva dela. Prvi nosi naslov Čama, a drugi Živi štit. Glavne razlike između priča smeštenih u ova dva dela su u naratoru i vremenu odvijanja radnje. Priče u prvom delu pripovedane su iz trećeg lica i odigravaju se u sadašnjosti. U drugom delu reč ima dečak narator koji pripoveda iz prvog lica, a radnja je smeštena u kasne osamdesete i rane devedesete baš kao što je slučaj i s Trganjem, dok su priče iz prvog dela po ovim formalnim odlikama bliže Mehi.

„Dom je tamo gdje je šporet“
Ovaj citat Marka Stranda kojim se otvara zbirka već na samom početku čitaocu daje uvid u to kakav je ton i atmosfera priča koje su pred njim. Kaplan nas uvodi u svakodnevicu stanovnika Dubrave, običnu, neuzbudljivu, pomalo i monotonu budući da nema velikih događaja ili potresa koji bi narušili ujednačeni ritam života. To je ruralni predeo u kome se život odvija poput smene godišnjih doba. Radnja u pričama je vrlo svedena, gotovo da je i nema. Ona vremenski obuhvata u proseku svega par sati, te nam priče pružaju kratak pogled na život likova i neku situaciju u kojoj su se zatekli. Svojim intimnim i neposrednim prikazom one neodoljivo podsećaju na žanr-scene nizozemskih starih majstora. Kao kroz odškrinuta vrata posmatramo prizore iz domaćeg života protagonista sa kojeg je Kaplan na kratko podigao zastore.  
Premda je širi kontekst podrazumevan sve ono što ima moć da najsnažnije utiče na  živote likova nalazi se izvan okvira priča i samo se naslućuje. Rat se ili već dogodio (u slučaju priča iz prvog dela) ili je daleka pretnja (u slučaju priča iz drugog dela). Veliki događaji se osećaju, ali fokus nije na njima niti se oni u pričama ekspliciraju.
Dijalog među protagonistima dominira i najviše pokreće priču usled čega se čitajući stiče utisak gotovo kao da se prisustvuje pozorišnoj predstavi pri čemu bi to bila neka drama čehovljevskog tipa, bez tradicionalnih elemenata i gde su atmosfera sredine u kojoj likovi obitavaju i njihov unutrašnji svet tek suptilno nagovešteni lirskim sredstvima. Niko od Kaplanovih likova nije podesan da bude veliki junak, niko od njih nema neku osobinu koja bi ih izdvojila, učinila  posebnima, uzdigla iznad njihove sredine na način na koji se to često očekuje od književnih junaka. Ne, ovo su obični, „mali“ ljudi koji žive svoje „male“ živote i koji su pre uhvaćeni okolnostima i trude se da se na najbolji mogući način prilagode nego da te okolnosti menjaju. Ali vrednost i značaj Dubravskih priča je upravo u tome što nam približavaju ovakve likove i njihov svet.

Angažovanje imaginacije
Likovi u svim pričama su vrlo životni. Oni odaju utisak ljudi od krvi i mesa koji stoje ispred nas u svoj svojoj punoći i autentičnosti. Ovu životnost Kaplan u velikoj meri postiže kroz upotrebu jezika koji je u skladu sa živim govorom tog kraja i obiluje lokalizmima i dijalektizmima. Ipak ova uverljivost i verodostojnost koja proističe iz lingvističkih elemenata nije dovoljna da se u potpunosti objasni sugestivnost kojom Kaplan deluje na čitaočevu imaginaciju. Ova sugestivnost je zaista velika i omogućava saživljavanje sa likovima koje nagoni na opsesivno razmišljanje o onome što nam nije predočeno.
Uzmimo za primer priču Mraz koja počinje sledećim rečima: u dubravama jedni za jejinu kažu da je sova, a drugi da je kumra, ali se svi slažu da je to ptica koja najavljuje smrt. kad jejina zapjeva na krovu nečije kuće, neko od ukućana uskoro umire... Uprkos ovom pomalo zlokobnom početku i tome što saznajemo da su Ibro i Ajiša čuli jejinu da se oglašava s  kuće u kojoj živi Omer koji je ozbiljno bolestan, ni u ovoj priči nema kulminacije i raspleta. Čitaocu je ostavljeno da se domišlja da li su Ibro i Ajša dobro čuli i odredili odakle dolazi zvuk, da li ima istine u ovom predskazanju i da li se ono baš odnosi na Omera ili je ipak misterija života i smrti prevelika da bi ljudi mogli da je dokuče, da li je to sve samo obično sujeverje i sl, da se nada najboljem ishodu ili strepi od najgoreg. Ovo je opšta karakteristika svih priča i sve ostavljaju pregršt mogućnosti čitaočevoj mašti.
Dubravske priče Almina Kaplana su zanimljivo i uzbudljivo štivo, velike poetske snage koje čitaocu nude mogućnost da zaroni u jedan specifičan i ne tako poznat svet koji je u pričama brižljivo izgrađen i prikazan. Zahvaljujući piščevom talentu, likovi koji se tu sreću i njihove sudbine nadilaze okvire priča i nastavljaju egzistirati i nakon što se čitanje završi.