New

Kritika romana Putujuće kazalište, Zorana Ferića

Knjiga: Zoran Ferić, Putujuće kazalište, Zagreb, VBZ, 2020

 

Autor: Bojan Tasić



Putujuće kazalište je roman (tj. porodična saga) objavljen 2020. godine u Hrvatskoj. Burnu istoriju svoje porodice (pa i sebe samog) Zoran Ferić koristi, na prvi pogled, kao uzbudljiv materijal za jedan obiman istorijski roman pun ličnih priča. Ali zapravo se ne zadržava na tome, već uspeva da, iznoseći delove iz života svojih predaka, postavi sliku istorijske pozicije čitave bivše Jugoslavije. Da li se još uvek prebrojavaju krvna zrnca? Koliko tajni nosi svako od nas i da li prebrzo osudimo ljude? Samo su neka od pitanja koja se prožimaju kroz ovaj roman, tj. istoriju autorove porodice, od Austrougarske, preko Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije, NDH, SFRJ, do današnjih dana.


Autor se u romanu pomalo poigrava stilom i formom, od istorijsko-dokumentarističkog i epistolarnog do neformalnog, skoro poetičnog. Zoran Ferić ogoljava svoje likove kako bi pred čitaoce izneo sve mane i vrline običnih ljudi, s kojima se možemo poistovetiti, ali, moram naglasiti, da se u samim sudbinama primećuje snažna životnost koja nije kalkulisana fikcijom, već je primetan pečat sudbinskih okolnosti prekrajanih društvenim i istorijskim događajima. Dok, u isto vreme, preko takvih likova boji različite mentalitete upletene zajedničkom prošlošću naroda na ovim prostorima. Ne pokušava da osigura „istorijsku pravdu“, već nudi uvid u osećanje poraženosti, kod različitih ljudi u različitim društvenim i istorijskim kontekstima. Autor započinje svoj roman opisom slike iz tadašnjeg udžbenika istorije za sedmi razred na kojoj je obešen izvesni Svetislav Milin, na Terazijama, za vreme nacističke okupacije, kao pripadnik pokreta otpora. Ovu potresnu scenu, autor kombinuje s izrekom da „kad staneš u senu obešenog, to donosi sreću“. Ovom šokantnom fotografijom, i autentičnom izjavom, na skoro filmski način, autor dočarava jedno vreme. Ono što postiže ovim jeste izvesan protok kroz roman, u kome se upravo protežu motivi senki, (nacistički) zločini, relativnost vremena...


Junaci se smenjuju po poglavljima, dok na kraju tu ulogu ne preuzme sam autor.


Jedan od prvih je Benjamin Bernstein (čovek sa četiri prezimena), autorov deda po majci koji je pred Oktobarskom revolucijom pobegao iz Petrograda u Pariz. Drugi je deda po ocu, koji je pak kao austrougarski vojnik, prošao strahote na frontu i dopao u rusko zarobljeništvo. Ruski emigrant (Benjamin Bernstain) je na svojoj putanji upisao i Zagreb gde je radio kao lekar, a gde se opet oženio mladom Ivkom, medicinskom sestrom sa Trešnjevke, te je postala pripovedačeva baka. U njenoj porodici (pod čeličnom pesnicom oca, austrougarskog žandara koji se bavi pčelarstvom), harala je tuberkuloza. Ovde uvodi motiv bolnice (Vinogradarska) u kojoj će život izgubiti i autorova baka, ali i majka.


Ono što je pohvalno jeste živost i autentičnost likova. Preko kojih se prikazuje, pored već navedenih stvari, razvoj i promene jednog grada u različitim državama. Čitanjem ovog romana uplovljavamo u jedan poznat svet, ali iz potpuno drugačije perspektive.


Iako u romanu postoji poglavlje koje je nazvano Putujuće kazalište, ono što malo buni jeste: zašto se autor odlučio baš da po tom poglavlju nazove i čitav roman. Neću se usuditi da kažem kako šarenolikost junaka nije dostojna naziva „putujuće kazalište“, ali svakako da čitaoca pri prvom susretu s romanom navodi na pogrešan trag. Ono što takođe smeta jeste izvesna raspisanost na pojedinim mestima. Deluje kao da autor prosto nije mogao odoleti da nam ne servira detaljne informacije čak i onda kada nije bilo baš potrebe za tim, jer nisu od tolikog značaja da pokreću radnju dalje. Pregršt odlično opisanih likova koji ostavljaju upečatljiv utisak atmosfere određenog vremena. Na momente je problem što (iako jako uzbudljiva) manipulacija vremenom u romanu ‒ rezovi, vraćanja u prošlost, potom ponovo u sadašnjost... u kombinaciji s brojnim sporednim likovima, ponekad stvori izvesnu zbunjenost.


Bez obzira na gore spomenute „mane“, smatram da je Zoran Ferić ovim romanom napravio veliki pomak, jer je pisanjem opsežne predistorije nekoliko generacija dao izvesno tumačenje svoje generacije. Uzroci i posledice koje su ih okarakterisali, naravno i razlikovali od prethodnih. Svi nosimo svoje prokletstvo predaka, i dok ga ne shvatimo, nećemo moći da nastavimo dalje. Brojaćemo krvna zrnca, pokušavati da pronađemo opravdanja za one o kojima ne znamo ništa, osim da smo od njih nasledili gene, s njima sećanja da su im ovi ili oni uradili nešto. Tek kada to prokletstvo shvatimo, moći ćemo da razumemo i put naše dece koja, uzgred, podjednako neće razumeti nas, kao što mi ne razumemo svoje roditelje.



Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku