Preporuka za čitanje: "Životinja"
Lisa Taddeo, Životinja, prevela s engleskog Jovana Šego
PIŠE: Dunja Ilić
Životinja je roman o ženi koja, doživevši izdajstvo od onih koji su joj bili najbliži u veoma mladim godinama, sada traži validaciju tamo gde je neće dobiti, igrajući igru čiji je ishod poznat i neizbežan, s nadom da će ga napokon promeniti i doživeti srećan kraj. Malo nas može da kaže da je propatilo kao Joan, ali koja od nas se bar povremeno ne poistovećuje s njom?
Svijet me je natjerao da vjerujem da su žene te koje polude. A zapravo je to bila samo bol žene koja se ispoljila kao ludilo, reći će Lisa Taddeo, odnosno njena junakinja Joan, na jednoj od poslednjih stranica romana Životinja. Ova misao povezuje ideologiju i radnju Životinje, romana najavljenog kao Američki Psiho za #metoo generaciju, u kojem glavna junakinja, nakon što joj se stariji ljubavnik ubije pred očima, pakuje stvari i odlazi na drugu obalu Amerike u potrazi za polusestrom koju nikada nije upoznala.
Joanin život nasilan je i (auto)destruktivan niz tragedija i pogrešnih odluka započet u njenoj desetoj godini, kada su joj roditelji izgubili život u ubistvu počinjenom iz ludila, iz bola. Teško je govoriti o Životinji bez spojlera, ali nužno ih je izbeći jer je u pitanju knjiga koja vam ne dozvoljava da je ispustite iz ruke (pročitala sam je za dva dana, a ima preko 300 stranica!) jer želite da što pre saznate šta se to tačno dogodilo u junakinjinoj prošlosti, i šta će se sve još dogoditi u njenoj budućnosti. Pisaću zato o Joaninoj sadašnjosti: sa 37 godina, ona je istovremeno omražena ljubavnica oženjenih muškaraca koje obožava ili pak prezire i nezaštićeno dete koje su roditelji napustili. Nesposobna da dozvoli sebi da bude istinski ranjiva zbog nezarasle rane iz detinjstva, rane koju su proširile godine života u svetu kojem dominiraju muškarci, ona traži oca u muškarcima koji joj nikada neće pripadati, dok je majčinu stranu svoje ličnosti potisnula.
Posledice nerazrešenih psiholoških problema i neprijatnih činjenica gurnutih pod tepih – ono što ponekad zovemo sudbinom – nije moguće izbeći, i Joan se postepeno pretvara u svoju majku, tačnije, u ženu kojoj društvo i vaspitanje nisu dozvoljavali da kaže „ne“, pa sada, nakon decenija tokom kojih nije izgovorila nijedno „ne“, ona sama postaje jedno veliko „ne“, negacija društvenih odnosa, destrukcija života. Svaki muškarac u mom životu tabao je stazu do ubistva, reći će ona. Životinja je katalog malih i velikih muških zločina, malih i velikih „silovanja“, kako to Joan i njena polusestra nazivaju, i zato, prijateljski savet: nemojte ga progutati za dva dana. Uprkos poređenju s Američkim Psihom, Životinja nije roman o ženi koja polazi na nekakav killing spree, ubilačko i osvetničko putovanje. To je roman o ženi koja, doživevši izdajstvo od onih koji su joj bili najbliži u veoma mladim godinama, sada traži validaciju tamo gde je neće dobiti, igrajući igru čiji je ishod poznat i neizbežan, s nadom da će ga napokon promeniti i doživeti srećan kraj. Malo nas može da kaže da je propatilo kao Joan, ali koja od nas se bar povremeno ne poistovećuje s njom?
Pitanje koje su nužno nameće nakon čitanja ove knjige autorka predviđa i sama postavlja: Jesu li žene bile bezgrešne? U tom trenutku me nije bilo briga. Ovo je zapravo rukavica koju Lisa Taddeo baca u lice svojim čitateljkama i široj (muškoj) publici. Roman Životinja je kontroverzan utoliko što u njemu ne postoji nijedan muškarac kojeg bi, u slučaju apokalipse, vredelo spasiti, osim iz reproduktivnih razloga. Ne postoji ovde nijedan muško-ženski odnos u kojem nije muškarac taj koji ostavlja ženu da čeka, da se trudi da zbog njega bude „lepša“ i „zanimljivija“, osim u diskutabilnom slučaju Joan i ljubavnika (oženjenog muškarca) koji će izvršiti samoubistvo. Da li su žene, dakle, bezgrešne? Joan je žrtva, ali nije bezgrešna. A kao što danas sve više nas shvata, žrtva ne mora biti bezgrešna, idealna, kako se to kaže u popularnom diskursu, da bi bila žrtva. Lisa Taddeo otvara neke važne i bolne teme ovog #metoo trenutka u kojem živimo, i zbog toga je roman Životinja kao napisan za čitalačke klubove i razgovor s prijateljicom, ali i za izolovanu kontemplaciju i pogled unutar same sebe uz šolju čaja, a možda i nečeg jačeg.
