Izvedeni iz čitanja

Podnaslov: Roman o neuspeloj inicijaciji

Knjiga: Amila Kahrović Posavljak, Izvedeni iz kičmi, Buybook, Sarajevo / Zagreb, 2020.

 

Autorica: Milana Grbić

 
            Nakon debitantskog romana Smrtova djeca (Buybook, 2017.) čija radnja za okosnicu ima živote šestoro tinejdžera koji, odrastajući u posleratnoj Bosni, nezadovoljstvo sopstvenom svakodnevicom izražavaju (auto)destrukcijom – Amila Kahrović Posavljak svojim drugim romanom, Izvedeni iz kičmi, iznosi još jednu priču o odrastanju postavljenu na fon posleratne zbilje. Noviji tekst znatno više insistira na pluralizmu društva i sveta, što je izraženo na tematskom nivou romana, uvođenjem likova koji su ekstremni vernici i nacionalisti, ali i formalno, udvajanjem pripovedačkih instanci. Radnje romana otpočinje 31. avgust 1997. godine, u Sarajevu.
 
Zatornici sazrevanja – patrijarhat i rat
            Tekst se sastoji iz četiri dela –  Apokrifne oči, U sjenama sablji, Dine od kože i Oduzeti dani, s tim što odeljak U sjenama sablji poseduje specifičan status u odnosu na preostala tri. Dok su ostali delovi romana ispripovedani u prvom licu, iz perspektive glavnih likova, Adnana i Amine, ovaj deo teksta, određen kao interludij, dat je od strane, tradicionalno rečeno, sveznajućeg pripovedača. Naposletku, U sjenama sablji predstavlja analepsu koja govori o događajima koji znatno prethode rođenju glavnih protagonista (odvijaju se tokom Drugog svetskog rata), zbog čega itekako iskoračuje iz osnovnih vremenskih okvira romana. Epizoda iz Drugog svetskog rata čija je protagonistkinja Aminina rođaka Sadeta u tekstu se nalazi kako bi se potkrepila njegova antiratna usmerenost. Takođe, ovim umetkom autorka ukazuje na zabrinjavajuću činjenicu da patrijarhalni temelj balkanskog sveta tokom skoro pedeset godina gotovo uopšte nije poljuljan.
Četiri veće celine dodatno su podeljene na pedeset sedam kraćih poglavlja. Izdeljenost romana na kraće jedinice doprinosi dinamičnosti teksta i njegovoj lakšoj prohodnosti. Amila Kahrović Posavljak primenjuje proverenu tehniku karakterističnu za kinematografski, a ne književni žanr – seriju. Naime, pripovedanje o određenom događaju često započinje u jednom poglavlju, a okončava se tek u nekom od sledećih što, po pravilu, održava pažnju čitaoca. Činjenica da se Adnan i Amina iz poglavlja u poglavlje smenjuju na mestu naratora omogućava da se predočeni događaji, ali i međusobni odnosi likova, propuste kroz dve različite vizure. Ipak, čini se kako je distinkcija između dva pripovedačka glasa mogla da bude snažnije naglašena – iako se duž romana konstantno insistira na kulturološkim razlikama dvoje junaka, diskursi koje oni upotrebljavaju nisu dovoljno distingvirani. Uprkos tome što autorka insistira na Amininom neobrazovanju, jezik kojim se junakinja izražava je uglavnom bogat i artificijelan. Naposletku, daleko od toga da pitkost i čitljivost romana smatram njegovim osnovnim kvalitetima (iako ga one svakako karakterišu)  – ovaj tekst ih drugim svojim osobinama uveliko prevazilazi.
            Roman prati godinu dana života dveju, po mnogo čemu različitih, ali daljim krvnim srodstvom povezanih, porodica. S jedne strane, govori se o Adnanovoj porodici koju čine njegov brat Amer, majka Ferida i neimenovani otac (uzgred budi rečeno, obojica očeva koji u romanu imaju itekako relevantne uloge do kraja ostaju neimenovani). Članovi junakove porodice načelno zastupaju progresivnija politička i društvena stanovišta, te vode donekle liberalan život – sinovi Adnan i Amer su studenti, a majka Ferida obrazovana, samostalno zarađuje i ne preza od suprotstavljanja suprugu. Adnanov otac je zastupnik u vremenu u kojem je radnja romana smeštena nepopularne komunističke ideologije – on, na primer, iskazuje negativan stav u odnosu na običaje vezane za praznovanje Bajrama, a Amininu porodicu, muslimanske verske fanatike, označava na sledeći način: ,,ma, to su jedni nenormalni primitivci”. S druge strane, Amina odrasta u okruženju koje duboko patrijarhalne norme življenja shvata kao jedine prihvatljive.
Iako se suprotnosti između dveju porodica duž romana često naglašavaju, u trenutku koji će se pokazati kao određujući pre svega kad je u pitanju dalji tok Amininog života, to jest nakon što ostali likovi romana saznaju za incestuoznu prirodu Amininog i Adnanovog odnosa, članovi Adnanove porodice ne pokazuju se kao liberalniji, progresivniji, pa, na kraju krajeva, ni racionalniji od verskim fanatizmom zaslepljenih Amininih roditelja. Dok se, saznavši za prirodu junakinjinog odnosa s Adnanom, Amini majka obraća na sledeći način: ,,otkud ti pravo da se živa čuješ”, Adnanovi roditelji se oglušuju na nezavidan položaj u kojem se Amina našla, i opravdavaju svog sina: ,,Mama je jecala: nije moje dijete krivo. A otac je joj je protrljao leđa i rekao: trebao se skloniti od njih kad su nenormalni”. Na ovaj način, Amila Kahrović Posavljak upozorava kako su derivati patrijarhalnog životnog ustrojstva uspeli da se zadrže među svim društvenim strukturama, te da je za istinski proboj protiv patrijarhalnih životnih principa potreban mnogo snažniji trud od površnog liberalizma koji se neretko zadržava na isključivo verbalnom nivou.
 
Roman o odrastanju na balkanski način
Po svemu sudeći, Izvedeni iz kičmi predstavljaju bildungsroman u kojem inicijacija junaka nije (ili barem nije do kraja) uspela. Na završetku romana, Adnan ni po čemu nije promenio prakse koje određuju njegovo ponašanje na početku teksta – i dalje je pasivan, nedelatan autsajder. Slično je s Aminom u slučaju koje, doduše, tokom romana, postoje indicije da će do promene doći. Iako je prisutna mogućnost da se osamostali, roman se završava Amininim pokoravanjem roditeljskoj volji.
Očigledno, Posavljak piše roman o odrastanju s posebnim akcentom na motivu ljubavi između dvoje mladih koji pripadaju različitim društvenim strukturama što ih onemogućava da ozvaniče svoju vezu. Na ovaj način, autorka svoj roman pridružuje nekolicini različitih književnih tradicija. Prvo, motiv zabranjene a silovite ljubavi daleko je od novog i neviđenog –  šta više, on se kroz istoriju svetske literature iscrpljuje od antike. Vedri ton koji bi roman o odrastanju, prvoj mladalačkoj ljubavi i otkrivanju seksualnosti potencijalno mogao da ima, ugrožava ambijent posleratne pustoši u kojem je priča o Adnanu i Amini smeštena. Slično kao u romanu Smrtova djeca, autorka se prvenstveno usmerava na sazrevanje glavnih junaka (emotivno, seksualno, intelektualno), ali, uzimajući za pozadinu posleratno Sarajevo, istovremeno predočava živote sporednih, odraslih likova čiji su tokovi nakon izbijanja rata nepovratno promenjeni.
Ukoliko Posavljak s jedne strane govori o ljubavnim emocijama, a s druge o ratu u Bosni i njegovim posledicama (opšte je poznato da u postjugoslovenskoj književnosti tekstovi koji ne tematizuju neki od ratnih sukoba koji su se odigrali na teritoriji Balkana devedesetih godina prošlog veka predstavljaju statističku grešku) čitalac s pravom može da se zapita u čemu leži autorkina inovativnost, odnosno čime je izazvano ushićenje s kojim pišem o njenom drugom romanu. Odgovor je sledeći – Amila Kahrović Posavljak jedna je od onih autorki koje iznova dokazuju da u književnosti ne postoje nove teme, već samo nove oči, odnosno stvaralačke svesti dovoljno snažne da onove odavno viđeni svet, te izoštre čitaočev pogled koji je, naviknut na sopstvenu zbilju, postao nesposoban da uoči njene anomalije. U kontekstu savremenog romana o odrastanju, opravdano je poređenje proze Amile Kahrović Posavljak s romanima irske književnice Sali Runi (Sally Rooney) – obe autorke obrađuju probleme s kojima se suočavaju mladi, pritom koristeći jezgrovit svakodnevni jezik. Uprkos s jedne strane naizgled benignoj tematici, i jednostavnom jeziku s druge, dela obe autorke zapravo ukazuju na itekako značajne društvene probleme, zbog čega će kod čitaoca verovatno izazvati osećaj nespokojstva i teskobe.
           
Izvedeni iz kičmi predstavljaju rezultat temeljnog čitanja. Pod ovim ne podrazumevam samo autorkino uključivanje u tradiciju romana o odrastanju ili jugoslovenske i postjugoslovenske antiratne književnosti, već i njeno očigledno bogato čitalačko iskustvo. Svako ko literaturu iole razume, svestan je da zasluga za relevantan književni tekst nikako ne pripada isključivo talentu autora (koji, u slučaju Amile Kahrović Posavljak, svakako postoji), već i njegovim čitalačkim praksama. Jezik kojim je roman Izvedeni iz kičmi napisan je jasan, bez ikakvih ponavljanja ili nezgrapnosti kakve su karakteristične za tekstove koji za podlogu nemaju čitalačko iskustvo sopstvenog autora. U skladu s rečenim, moram da se suprotstavim Viktoru Ivančiću koji, izražavajući se o romanu Smrtova djeca tvrdi kako Posavljak: ,,piše bez milosti” (Urban magazin, 2017). Iako u svojim romanima za teme odabira neke od najstrašnijih segmenata savremenosti – Amila Kahrović Posavljak svojim umešnim baratanjem jezikom, skladnom rečenicom i neponovljivim pesničkim slikama pokazuje kako prema svojim čitaocima itekako ima milosti.