New

Kada se spremaš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo, pustolovina puno, puno saznanja

Podnaslov: Kavafijeva pesma biti će simboličan stepenik sa koga će se motiv Itake sve više širiti i razobličavati u različite stavove o istom – cilju, žudnji i povratku
 
Knjiga: Benjamin Bajramović, Itake, Buybook, Sarajevo / Zagreb, 2020.

Autorica: Una Kapetan
 
Inspirisana ličnim iskustvom autora Benjamina Bajramovića i jasno žanrovski određena kao roman, ova priča odaje veoma uspešno verbalizovanu tendenciju, ponovo, autora, da jezikom bića i šapatom stvari predstavi reljef psihe ljudi u Bosni i Hercegovini, te slojevitost problema mladih i fenomen odlaska za višim kvalitetom života u svom prvencu – Itake.
Navedeni fenomen predstavlja goruće pitanje mladih, o kome svi mi ponekad promišljamo, a koje je autor uzeo za ideju i temu romana.
Autor misli i s lakoćom izražava ličnu viziju jedne stvarnosti nadalje ostavljajući nama, čitaocima, prostor za stvaranje sopstvene verzije iste.

Beg od stvarnosti – portal u drugu dimenziju
Posredstvom reproduktivne imaginacije, autor uočava ono što stvarno postoji u društvu, a to je svakako provincijalizacija – progoreni deo stolnjaka, crn, ugljen polumjesec, potom uočeno rekreira. No, šta je ustvari taj crni polumesec, kojem će junakinja ovog romana simbolično potezima prstiju docrtavati drugi deo i time ga činiti krugom, crnim krugom ili možda rupom? Je li to obruč koji se steže oko nesnađenih mladih umova koji, koprcajući se, čine da im bude još neprijatnije, ili se, pak, može razumeti kao dugo sanjani portal u drugu dimenziju, kroz koji se, samo jednim korakom, beži i zaboravlja okus vegete slan kao krv, da li je istina da je negde, tamo, daleko, sve bolje od ovog ovde, poznatog i bliskog?
Teški, sivi i prašnjavi zastori mentalitetskog pesimizma razgrću se tek toliko da čitalac dobija uvid u prelomnu tačku kojom započinje promena u životima četvoro mladih ljudi, suočenih sa gubitkom potrebe za kulturom u društvu koje ih okružuje.

Odsustvo interpunkcije i repa, prisustvo pripovedača i psa
Apsolutno maestralno osmišljen i realizovan, ovaj zanimljivo struktuiran roman svedoči o autorovoj sposobnosti da posredstvom tri različite perspektive tri različita pripovedača pripoveda o istom događaju.
Ne menja se samo perspektiva te u vezi sa tim i subjektivni stav pripovedača, promena je izvršena i na samom stilu pisanja. Ovim činom autor prezentuje sopstvenu sposobnost da se potpuno izmesti i distancira od prethodnog junaka i pređe u drugačiji govorni stil, drugačiji način izražavanja. S promenom pripovedača menjaju se uzrečice, psovke, raspoloženja, stepeni obrazovanosti i bogatstvo vokabulara, što lično smatram najvećim izazovom koji se našao pred autorom, a koji je uspešno prevazišao.
Prva perspektiva i pripovedanje kojim počinje ovaj roman, dodeljeno je junakinji Maši. U njenom pripovedanju opisi su bogati epitetima, visokim emocionalnim nabojima, sinestezijom, jedinstvenim metaforama i kreativnom imaginacijom.
Nećko, pak, ispoljava visok stepen pesimizma. U njegovom pripovedanju primećujemo kraće, svedene rečenice, više žargona i psovki, izražen muški princip, realna promišljanja o stvarnosti. Nećko je svestan besmisla, svestan je mentalitetskih stega i sveprisutne provincijalizacije i on je ogorčen. U duši i po senzibilitetu umetnik, filozof, on duboko oseća svoju nepripadnost uskom krugu porodice i okoline koja užurbano misli o poslu i povratku s istog. Nećko misli o onome što je između ta dva.
Sledeći pripovedač, Delboj, pruža poseban ugao posmatranja. Ovaj junak predstavlja svojevrsni medijum između starije i mlađe generacije, odnosno, on ne pripada u potpunosti onoj strani na kojoj su Maša i Nećko. Delboj ne ispoljava u tolikoj meri, razočaranost i otuđenost od roditelja kao što je to slučaj kod Maše prema sopstvenoj majci, ili Nećka prema ocu. Svesno i simbolično baš takvoj ličnosti kakva je Delboj dodeljeno je da bude vlasnik „kafane“.
U mestu razočaranja i beskrajne potrage za Eldoradom, jedini „lažni“ iliti privremeni Eldorado upravo je Delbojeva „rupa“. Kafana je Itaka u koju junaci svakoga dana stižu i u njoj sanjaju o stremljenju ka Itaci. Delbojevo pripovedanje, dakle, najoskudnije je kada govorimo o bogatstvu vokabulara te spominjane punoće izraza i emocionalnog naboja. On svojim delima u ovoj priči nadoknađuje ono što nije izrekao ili ne ume da verbalizuje.
Efektan i neizostavan detalj, kada je reč o formi i pripovedanju ovog romana jeste rešenje koje autor iznalazi kada nam prenosi sve ono što junaci misle kada su pod dejstvom alkohola ili u stanju maštarenja. Mašina ili Nećkova bujica misli sastavljena je od zgusnutog, napetog, brzog, nepovezanog nizanja reči i obaveznog izostavljanja svih znakova interpunkcije, čime se ostavlja veoma snažan utisak na čitaoca i nenametno u istom stvara želja da i sam promišlja o onome o čemu junak upravo misli.
Takođe uspešno, u ovom romanu je ostvaren takozvani momenat priče u priči. Iako nemamo uvid u Jakovljevu pripovedačku verziju tih dana, autor mu nadoknađuje lični prostor time što pored pomenute tri perspektive isprekidano umeće Jakovljevu priču o psu koje je izgubio rep.
Cilj, žudnju za zavičajem, nostalgiju i povratak predstavlja i taj pas, on je simbolično ogledalo svih junaka, on je ogledalo Jakova, ili bar, neka trenutna emocija koja je živela u njemu onda kada je napisao tu priču. Pasji život koji gubi smisao kada mu je oduzet simbol sreće, njegov rep, i pasje traganje za utočištem, paralelno je sa Jakovljevim traganjem za Itakom, paralelno je sa gorućim pitanjem odlaska na koje nikako nije siguran da li daje pravi odgovor.

Sisa koja obasjava prostor kao svitac
Kad će ako neće sad, floskula je koja izranja iz više pripovedača i ponavlja se kroz čitav roman, ona provocira višeslojne postupke sinesteziranja koji prerastaju, čini se, do kraja romana, u autorov lični pečat ovoj priči. Spoj različitih čula priljubljen uz jedinstvena, umetnička poređenja,  neizostavni su  da bi se pojačao utisak i približila atmosfera u kojoj junaci obitavaju, a autor ovu tendenciju apsolutno uspešno ostvaruje.
Kad će ako neće sad utiskuje se u zid, u dim, u plafon, u izjedeni tepih, u ono što Delboj naziva šankom, u nas, u mozak, u tijelo, u utrobu...
S neverovatnom lakoćom, rekla bih, izuzetno upečatljive slike kafane, lifta, stana, ulice, nestajanja vode, nepostojanja kanala na televiziji, konstante kiše koja pada tokom čitave priče, vlage, neimaštine, autor pripaja raznoraznim čulima kreirajući tako simbolične zapise, kao da želi da oni ostanu ovde i svedoče o gradu duhova, zemlji hodajućih mrtvaca.
...mamina sisa proviruje kroz bademantil kao sunce kroz nekakvu pukotinu, peršun zalijepljen za zub, strije na maminoj sisi kao godovi

Cioran i Kavafi postaju posteri
Intertekstualnost u ovom romanu je česta i raznolika. Autor evocira lepezu drugih autora smeštajući ih u odgovarajuće segmente sopstvenog romana. Istu funkciju u samoj priči ima starac Miki, jedini koji svraća u Delbojevu kafanu i komunicira s ostalim junacima. Zahvaljujući Mikiju, Maša će prvi put čuti za Konstantina Kavafija i njegovu pesmu, „Itaka“, a to će biti simboličan stepenik sa koga će se motiv Itake sve više širiti i razobličavati u različite stavove o istom – cilju, žudnji i povratku.
Treba da želiš da godinama traje da se nagledaš i napiješ i najedeš i namirišeš i da tek kao starac oronuo i nikakav staneš nogom na zemlju Itake.
Nećko, pak, poput Mikija, ima sopstvenog uzora na čiju se pisanu reč neretko kroz roman poziva, reč je o Cioranu. Njegov omiljeni Cioranov odlomak oličenje je upravo njega samog i životnog stila koji ispred svojih prijatelja brani: Da kažem istinu, živio sam intenzivno, ali nisam mogao da se integrišem u život. Moja marginalnost nije slučajna već suštinska, moj san je oduvijek bio da budem beskoristan, neupotrebljiv.

Za tri jebene marke shvatićeš već šta Itake znače
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo, pustolovina puno, puno saznanja...A na umu uvijek da ti Itaka bude. Da tamo stigneš, predodređeno je tebi. Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
U nemirnoj ljubičastoj noći gde zvezde šušte, nezaboravna družina Benjamina Bajramovića puca poput udara psećeg zuba o zub i rasplinjuje se, svak na svoju stranu. Je li taj rastanak tek početak potrage za Itakom, ili su njenu lokaciju u tom rastanku svi već spoznali, ugledaću se na autora, te ću i ja nešto ostaviti čitaocima na sud. Neizvesno je da li je junacima sve čega se taknu bol, ali je izvesno da ono što pogledaju, sve je pesma.
Ali pamtim još one livade one reke one šume i puteljke...
 
 

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku