New

Lažni rajevi

Podnaslov: Iako su joj priče (pre)često melodramski sladunjave, ponekad na granici otrcanosti, glavni šarm Lucie Berlin leži u njenoj empatiji i druželjubivosti, a najveći kvalitet u muzičkom variranju pripovedačkog ritma.
 
Knjiga: Lucia Berlin, Večer u raju, s engleskog prevela Sabina Nikšić, Buybook, Sarajevo, 2019.
 
Autor: Jovan Bukumira
 
 
            Donedavno Lucia Berlin bila je relativno nepoznata spisateljica kratkih priča, a onda se odjednom našla na brojnim top 10 listama američkih bestselera. Zvuči kao bajka (ili američki san) – s tom razlikom što ona već deceniju i po nije među živima i što su sve njene priče odavno tu. Tokom života bila je poznata mahom unutar lokalne književne zajednice, i to kao dobitnica nekoliko važnih ali manje znanih književnih priznanja, no veliku popularnost stekla je tek posthumno, 2015. godine, objavljivanjem izabranih priča pod naslovom Priručnik za spremačice, čije je izdanje uredio njen prijatelj i kolega Stephen Emerson.
 
Novi život starih priča
            Berlin je za života objavila tačno 76 kratkih priča, a jedan od njenih prvih radova štampan je još početkom šezdesetih u zanimljivom ali brzo ugašenom časopisu The Noble Savage, kojim je rukovodio Saul Bellow i među čijim su saradnicima, između ostalih, bili Thomas Pynchon i Arthur Miller. Njena bibliografija broji svega osam knjiga, od čega su čak tri reizdanja – takoreći, nepotpune sabrane priče – u izdanju Black Sparrow, slavne nezavisne izdavačke kuće koja je uglavnom objavljivala Bukowskog i američku avangardnu književnost. Sem toga, dva puta je pokušala da napiše i roman, ali oba su rukopisa, nažalost, nepovratno izgubljena: prvi je sama spalila, a drugi joj je ukraden, i na njih se više nije vraćala.
            Kod istog izdavača koji je objavio Priručnik za spremačice, tri godine potom – na talasu neočekivanog komercijalnog uspeha – štampana je još jedna zbirka, Večer u raju, te knjiga Dobro došla kući, koju čine autobiografski zapisi pronađeni u ostavštini sa ličnom prepiskom i fotografijama. Već to što nova zbirka donosi čak dvostruko manje priča (ukupno 22) u odnosu na prethodno bestseler izdanje može biti, ako ne sumnjivo, onda barem simptomatično, ali njihovo uporedno čitanje potvrđuje utisak da je Večer u raju svojevrsna skupina preostataka – priča nedovoljnih dobrih da zasluže mesto u prvom izboru, ali i nedovoljno loših da se prepuste tavorenju po starim časopisima i zaboravljenim izdanjima. Jer priče iz Priručnika – bolje i uspelije, ili makar promišljenije, zanimljivije i upečatljivije – ipak su pažljivije probrane iz celine autorkinog opusa i zaista predstavljaju the best of, verovatno zato što se radi o prvom reizdanju njenih dela nakon petnaest godina tišine.
 
Varijacijama protiv „tiranije ispovedanjem“
            No, to nipošto ne znači da priče iz Večeri u raju ne zavređuju čitalačku pažnju, kao ni da se na osnovu njih ne može osetiti specifičnost autorkine proze, pa čak ni da je njihov odabir i raspored sasvim proizvoljan. Naime, odavno je utvrđeno da Berlin uglavnom piše na osnovu vlastitog životnog iskustva. To, dakako, ne znači da treba poistovećivati njen život i njene priče, niti da nju treba tražiti u njima. To, pre svega, znači da je ona, pripovedajući, tragala za sopstvenom istinom – „Isuviše preterujem i desi mi se da pobrkam fikciju i stvarnost, ali nikada ne lažem“, kao da nas poučava jedna od njenih junakinja – pokušavajući da naknadno osmisli i (re)interpretira ono što je proživela, pritom se vešto suprotstavljajući „tiraniji ispovedanjem“ i neposredovanom, prepotentnom nametanju svoga ja, koje dominira današnjom (hiper)produkcijom. Otuda i zapleti i likovi iz ovih priča, lako prepoznatljivi čak i kada nose druga imena, predstavljaju svojevrsne varijacije na događaje za koje se pretpostavlja da ih je autorka zaista doživela. Utoliko celu ovu zbirku možemo da čitamo i kao neku vrstu rasparčane autofikcionalne tvorevine koja treba da nadomesti „nesavršenu linearnost fragmentarnog života“, posebno s obzirom na to da se urednik izdanja potrudio da priče, uslovno rečeno, hronološki poređa, prateći različite inkarnacije glavne junakinje od devojaštva preko zrelosti pa sve do starosti.
            Za razliku od Priručnika, u kojem su centralne teme nostalgija za domom i zavisnost od alkohola i droge, Večer u raju najpre je knjiga o muško-ženskim odnosima, porodičnim problemima i društvenim stereotipima, naročito rodnim i rasnim. Ove priče obiluju prokazivanjem rasističkih dvostrukih standarda u zemljama sve tri Amerike i sarkastično-duhovitim komentarima o uvreženim muškim i ženskim pozicijama. Unutar takvih okvira junakinje su prinuđene da se snalaze i improvizuju, prihvatajući isprva nametnutu ulogu „dobre žene“ i „dobre majke“ a završavajući u nelagodnom ali oslobađajućem gubtiku iluzija da takve mogu i uopšte treba da budu. Zato se ženska solidarnost proteže kroz celu knjigu, od nevinih i čarobnih dogodovština dve devojčice iz prvih priča sve do pijanih „Supruga“, razvedenica koje lamentuju nad svojom sudbinom i prebiraju po uspomenama na zajedničkog bivšeg muža. Muškarci su, s druge strane, najčešće zavodljivo privlačni ali nikad privrženi do kraja, pri čemu se izdvaja zajedljiv prikaz figura ambicioznih umetnika, ludo posvećenih svom pozivu, koji bez griže savesti ostavljaju potčinjene supruge zatrpane u domaćinstvima.
 
Lepota sažimanja
            Lucia Berlin bolja je u portretisanju karaktera negoli u izgradnji i zanimljivosti zapleta. Tako, na primer, najduža priča u zbirci, „Andado: gotička romansa“, više predstavlja skicu za nenapisani roman, a one priče u kojima se služi žanrovskim mehanizmima trilera ili krimića ubedljivo su najslabije u knjizi. S druge strane, pak, autorka briljira u minijaturama kakve su „Kad probeharaju trešnje“, „Moj život je otvorena knjiga“ ili suptilno atmosferična „Luna Nueva“, vrhunci zbirke, lapidarne i pregnantne priča u kojima joj polazi za rukom da, diskretnim potezima i neočekivanim rešenjima, produbi prvi plan radnje i dospe na ivicu alegorije. Iako su joj priče (pre)često melodramski sladunjave, često na granici otrcanosti, njen glavni šarm leži u empatiji i druželjubivosti, a najveći kvalitet u muzičkom variranju pripovedačkog ritma i iznenadnim promenama brzine, tona i perspektive. Pri tom, treba istaći da je naslovna priča „Večer u raju“ – kroki prikaz boravka holivudskih glumaca u jednom meksičkom selu – bez sumnje najmanje reprezentativna za autorkin rad, ali naslućujem da je naslov bio neodoljivo privlačan da ne bi završio na koricama knjige.
            Američki kritičari retko propuštaju priliku da spomenu Čehova i Carvera kao važne književne uzore Lucie Berlin, smeštajući je negde između Flannery OConnor i Alice Munro. Na stranu to što je Carver danas postao dosadno predvidljiv epitom angloameričke tradicije kratke priče, na Čehova zaista podseća njen iskreno topli odnos i saosećajnost prema svim junacima, čak i onima kojima se najpre podsmeva. Međutim, njen prozni svet duboko je prožet (crnim) humorom, groteskno telesnim slikama i oneobičenom erotizacijom, približavajući je više temperamentu jedne Lorrie Moore, a uzevši u obzir tematiku bliska joj je i Grace Paley. Naposletku, publikacija poput ove uvek je dobar povod da se savremeni lokalni autori/ke čitaju i procenjuju naporedo sa inostranim, a imajući u vidu spisateljice poput Rumene Bužarovske, Lamije Begagić ili Olje Savičević Ivančević – ovoga puta to ne bi bilo nimalo na štetu regionalnih imena.

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku