Izvještaj s događaja: "Odjek jedne generacije: Ivan Kordić, Abdulah Sidran i Marko Vešović"

Drugog dana BOOKSTAN-a, na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo predstavljen je specijalni deo ovogodišnjeg festivalskog programa in memoriam, posvećen nedavno preminulim bosanskohercegovačkim pesnicima Ivanu Kordiću, Abdulahu Sidranu i Marku Vešoviću. U razgovoru su učestvovali njihovi prijatelji i saradnici: Adisa Bašić, Slobodan Blagojević i Senadin Musabegović.  

Upotrebom reči trolist, Bašićeva je objedinila poetiku sva tri autora, definišući je kao odjek istorijskog trenutka, društvenog uređenja, ali pomalo i slučajnosti. Kako ova grupa autora dolazi sa društvene margine, kao važan podsticaj za intelektualni napredak i rad, Bašićeva je istakla socijalističko okruženje u kojem su odrastali, pa samim tim i imali mogućnost da postanu profesori, pesnici, tj. pravi predstavnici svoje generacije.  

Pojedinačno opisujući poetiku sva tri autora, Slobodan Blagojević počeo je sa analizom Sidranove poezije kao one koja je vođena unutrašnjim glasom, istinski modernom retorikom, prepunom metafizičke čulnosti. Na to se nadovezao Musabegović, sa tezom da se Sidran, za razliku od svojih savremenika, udaljava od vizije dobre budućnosti, te da u svojim pesmama (naročito u zbirci Kost i meso) piše o telu koje trpi i u koje se upisuje celokupna patnja sveta. On piše o Sarajevu i o usamljenosti u njemu. 

Na sličnom tragu, Kordićeva poezija, oslikava život u Hercegovini, sa velikom dozom ljubavi i humora, čak i u najgorim trenucima, kao što je rat. Njegov rodni krajolik je, kao i Sidranov, prožet samoćom i “vedrim skepticizmom”. Musabegović je istakao da Kordić, kroz poeziju, objedinjuje i četiri elementa (zemlju, vazduh, vatru i vodu) uz pomoć kojih definiše svoj krajolik, tačnije svoju Hercegovinu.  

Bašićeva, kao nekadašnja Vešovićeva studentkinja i saradnica u nastavi, govorila je o Vešovićevoj poetici kao čvrsto ukorenjenoj u priču o izgubljenom domu, u ovom slučaju Sandžaku i preranom gubitku oca, koji biva Vešovićeva opsesivna književna tema. Pišući o svom rodnom mestu, on se bavi demaskiranjem zla i borbi protiv istog, ujedno analizirajući patrijarhalnu sredinu u kojoj je odrastao i od koje je uspeo da pobegne. Ali mu je taj beg ujedno doneo i otuđenje i tugu.  

Za kraj, kao jednu od najbitnijih stvari, Bašićeva je istakla Vešovićev poziv da čitamo, a ne da se divimo autorima. Naš zadatak je da ih sami otkrivamo, bez vere u vrednosni sud profesora ili kritičara, već da ih same za sebe čitamo i uvek iznova tumačimo.  

Ovaj festivalski događaj, bio je jedinstven, upravo zato što je bio skoncentrisan na teorijsku analizu poezije ovih autora, bez preteranog upliva u njihovu intimnost i ono što su radili van svoje umetnosti. Učesnici tribine nisu debatovali o zajedničkim temama, već iznosili svoje stavove o autorima i njihovoj poeziji, ne obraćajući mnogo pažnje na publiku i njihove potencijalne komentare i pitanja. Čini se da smo imali tri govornika, pa samim tim i tri zasebna dela razgovora, ali zapravo oni se lako daju složiti u celinu kada se sagleda njihova zajednička ideja, a to je oslikavanje stabilne države koja je pružila mogućnost mladim ljudima da “puste” svoj unutrašnji glas i stvore neponovljivu umetnost, pa i da kasnije, kroz raspad te iste zemlje dobiju dodatnu inspiraciju za pisanje.  

Kako je, u proteklih godinu dana, preminulo nekoliko veoma značajnih bosanskohercegovačkih pesnika, ova tribina je bila važno podsećanje na njihov život i rad, ali još više na značaj čitanja i onoga što poezija može da nam pruži. Uz emotivno uzbuđenje, književnost predstavlja istorijsko zaveštanje jednog vremena, kulture i običaja, a kroz ove autore Bosna i Hercegovina zasigurno je dobila mnogo. 

Fotografija (c) Raisa Šehu