New

Oda mobilnosti

Podnaslov: Na kraju ove čitalačke odiseje stiže se do uvida da je reč o pažljivo i pametno osmišljenoj kompoziciji, o naraciji spretno postavljenoj na klatno između fikcije i faktografije
 
Knjiga: Olga Tokarczuk, Bjeguni, prevela Milica Markić, Buybook, Sarajevo / Zagreb, 2019.

Autorica: Zorana Simić
 
Enciklopedija odiseja
            Susret sa Bjegunima Olge Tokarčuk, nepredvidljiv koliko i trajan, sačinjen je od 116 mikrosusreta sa isto toliko proznih mikrosvetova. Ove vinjete iz kojih se knjiga sastoji, oblikovane raznolikim postupcima (kao prozne minijature, anegdote, ispovesti, esejistički komentari različite dužine i strukture, pisma, pripovetke, novele…), čitalac tek dotiče u prolazu – katkad samo perifernim vidom, katkad neposredno, u kristalnoj blizini, ali najčešće uz utisak o nepostojanosti prizora, te tako i samog pogleda uperenog ka njima. Kretanje ovim tekstom nalik je dugom putovanju vozom koje se odvija u ritmu (ne uvek prijatne) pospanosti i neizvesnosti u isti mah, onog pri kojem putnik u magnovenju pokušava da uhvati i memoriše čvrste konture predela dok mu one, međutim, uporno, gotovo podsmešljivo, izmiču.
            Predeli Bjeguna, da izazov bude veći, protežu se širom sveta, duž geografski stvarnih meridijana, na tragu istorijski stvarnih putovanja, događaja i ličnosti, prvenstveno na (najšire shvaćenom) Zapadu, pretvarajući ovaj tekst u modernu poetsku enciklopediju odiseja. Uporedo s tim, autorkina naklonjenost borhesovskoj fantazmagoričnosti i destrukturiranosti pri enciklopedizaciji ljudskog iskustva, ali i činjenica da ona tu naklonost ispoljava početkom 21. veka, u doba globalno obeleženo kretanjem i prelaženjem granica – kako u pogledu migracija tako i u digitalnom kontekstu, od Bjeguna stvaraju svojevrsnu fragmentarnu zbirku fukoovskih heterotopija. Reč je o pokušaju „mapiranja praznina“, mračnih procepa i maglovitih trenutaka postojanja. U svetu Bjeguna, već počevši od uvodnih pasusa, upravo u takvim prostorima konstituiše se egzistencijalna svest: „najmučnija je nepomičnost“, a samo nepostojano je ono što u svojoj žudnji za nepoznatim, makar ta žudnja bila neutaživa, ima potencijalni pristup slobodi.
 
Odmaci od simetrije
            Ono što žudi je ono što se kreće. Poistovetivši naziv hrišćanske sekte nastale krajem 18. veka u Rusiji (čije su se teologija i filozofija temeljile na imperativu kretanja kao subverzije i spasenja) sa naslovom sopstvenog teksta te tako i privilegovanom smernicom za njegovo tumačenje, Olga Tokarčuk i samim prosedeom i selekcijom tema i motiva, iz zapisa u zapis, potvrđuje osnovanost takve odluke. Neimenovana naratorka, čiji nas ispovedni, autobiografski diskurs zavarava i izneverava već na samom početku (naprasno se zaustavljajući i granajući u druge nedovršene i nedokučive pripovesti), takođe je pasionirana putnica, putnica čija je, da izazov bude još veći, „povest putovanja samo povest obolijevanja“. Sindrom od kojeg ona pati sadrži se u nekontrolisanoj fascinaciji „greškama stvoriteljskog dela“, tj. „svime što odstupa od norme“, „što je premalo ili preveliko, nabujalo ili nepotpuno, monstruozno i gnusno“. Ovi odmaci od simetrije, utkani u nezajažljiv poriv za kretanjem, takođe se dosledno ogledaju u strukturi knjige: ne samo da nas u njoj očekuju brojne šetnje kroz kabinete čuda i retkosti, istorijski kurioziteti u sferi anatomije, plastinacije ljudskih tela i organa, te aktuelna dostignuća u ovim i srodnim oblastima, već i upadljiva (anti)romaneskna asimetričnost (ruku na srce, i nabujalost), oličena kako u izneveravanju inicijalnog obećanja Bildungs matrice tako i u raznim drugim odstupanjima od narativnih konvencija i čitalačkih očekivanja.
            Učiniti takvo konstruktivno odstupanje danas, nakon iskustva hipertrofiranog postmoderniteta i postmodernističkog eksperimenta, nije lak zadatak. Olga Tokarčuk je izrazito hrabra autorka, kojoj to, uprkos prenaglašenoj konstruisanosti teksta i nametljivosti postupka (takvih da i pojedinog čitaoca i recipijente među sobom mogu podeliti na oduševljen i iziritiran deo), ipak polazi za rukom. Stoga ne iznenađuje što je ujedno višestruko nagrađivana, naročito u poslednjoj deceniji, i to kako u granicama Poljske, u kojoj živi i stvara, tako i na svetskom nivou – upravo za Bjegune dobila je prestižnu Bukerovu nagradu, a za celokupan opus i Nobelovu, obe 2018. godine. Opisujući taj opus, kritika je često isticala prednosti Olge Tokarčuk – impresivnu erudiciju, besprekornu stilizaciju, složenost kompozicije, raspon hronotopa, obuhvatnost naracije – prednosti prožete ocrtanim autorskim senzibilitetom i afinitetima, temeljnim poznavanjem brojnih aspekata istorije ideja, mitologija, religija, ezoteričnih i mističkih doktrina, te sposobnošću za njihovu ambicioznu i složenu fikcionalizaciju.
 
Ne-stajanje (ka drugome?)
            Kada je o samim Bjegunima reč, fikcionalizacija je sasvim nenametljiva, u nekim trenucima, čini se čak, nedovoljno prisutna. Često insistiranje na čvrstoj faktografiji, udruženo sa samo naoko ogoljenom egocentričnom autopercepcijom pripovedne pozicije i sklonošću ka esejističkom diskursu („Tuđe ispovijesti – one su mi često bile dosadne, s tugom to priznajem. Iskreno govoreći, često se dešavalo da sam bila sklonija preokrenuti naš odnos i početi govoriti o sebi… Nisam znala slušati. Nisam pazila na granice, prebacivala sam se… Postulat: jedna ličnost – jedan čovjek uvijek mi je delovao minimalistički“…), u mikrostrukturama teksta umanjuje stepen njegove fikcionalnosti. Međutim, razmatranjem njegove celine kristališu se znatno suptilniji momenti metanarativne svesti – oni u kojima se vreme opisuje kao kostur, a fragmenti tela porede s fragmentima teksta; oni u kojima se kao „nosilac istine“ uspostavlja „konstelacija, a ne sekvenca“, dok proces pisanja postaje blizak procesu plastinacije; oni u kojima se govori o „hologramskim ponorima sećanja“, a fantazmagoričnost pripovedanja postaje identična karakteru naratorkinih opsesija, te, naposletku, oni u kojima se promoviše psihologija putovanja – avionima, brodovima, trajektima, vozovima, metroima, internetom, mentalnim prostorima – kao istovremenog ne-stajanja i hodočašća, a hodočašće određuje kao put ka drugosti i zarad drugosti. Premda je i prevladavanje solipsizma upitno, budući da se presudnije ostvaruje u retoričkom nego u dubljim semantičkim slojevima teksta Bjeguna, na kraju ove čitalačke odiseje ipak se stiže do uvida da je reč o pažljivo i pametno osmišljenoj kompoziciji, o naraciji spretno postavljenoj na klatno između fikcije i faktografije, koja predstavlja „bilježenje jednog putovanja prema nepoznatom kopnu i pokušaj skiciranja njegovih mapa“, a to beleženje zasnovano je na principu da „opisati znači uništiti“, ali da je ipak neophodno pisati, „zapisivati jedni druge“, „potapati se u formaline rečenica“.
 

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku