(O)SOBA
Luca Kozina, Bijeg iz tijela
PIŠE: Emilija Vučićević
Osobenost ove knjige, koja je čini autentičnom i lepom (a mene tera da skliznem u opšte mesto književne kritike) jeste – iskrenost. Ne u empirijskom smislu, već na ravni koju je teško uhvatiti u jeziku, ova knjiga govori proživljenim i tužnim iskustvom, kojem, dok čitamo, verujemo, i sa kojim saosećamo.
Kaži smrt i pomisli na tijelo,
kaži tijelo i pomisli na predmet.
Zaželi nešto lijepo – lice bez očiju, nosa, usta.
Savij leđa i pretvori se u breskvu,
neka te uzmu tigrovi zubi i ispljunu u svemir.
Iako je Bijeg iz tijela poetski prvenac Luce Kozine, njena poezija cirkluše na književnim portalima, konkursima i nadmetanjima, pri čemu uspeva da skrene pažnju i dosadašnjim nagradama – „Mak Dizdar“, „Pisanje uz Tanane“ i „Ulaznica za poeziju“. Pored toga, objavila je i dve zbirke priča: Važno je imati hobi i, nedavno – Vidjet ćeš kad odrasteš. Uz sve to, godinama unazad piše književne kritike za portal Booksa. Luca Kozina se, dakle – bavi pisanjem, i posvećenost i preokupiranost tekstom vidi se i u njenom pesničkom prvencu.
Zauzimajući poziciju žene u sobi-telu, Kozina gradi svoj pesnički svet u tradicijsko-teorijskoj ravni koja se kreće od Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), sve do En Sekston (Anne Sexton) – čije reči postavlja za uvodni moto knjige. Referisanje na književne uzor(kinj)e ne ide u smeru intelektualno-didaktičkog razbacivanja imenima, već se subjekat ove poezije suptilno trudi da odmrzne tradiciju ne imenujući je nužno, i da, za promenu – otvori prozore soba, da pokuša da pobegne od toga da bude samo lekcija što se čuva / u formalinu za buduće generacije žena u sobama.
Pored pomenutog mota, u zbirku nas uvodi i programska pesma „Ja sam soba“, nakon koje slede ciklusi: Rođenje, Nezaljubljena, Žena, Njeno tijelo, Njena soba i Autoportret u ogledalu. Zaista – u tim rubovima zbirke čita se (skoro) sve: usamljeni lirski subjekat poistovećuje svoje telo sa sobom (kao prostorom i jastvom), i u beskrajnom samoposmatranju pokušava da s(v)e napusti. Neretko, subjekat uspeva da se odalji od sebe, ali samo do ogledala, odakle iznova kreće samorefleksija, i tako unedogled. U tom smislu, na tematsko-motivskoj ravni, zbirka iznova i iznova pokreće ista pitanja kroz varijaciju svega nekoliko motiva: tela i kože, sobe (zidova, hodnika), kreveta (posteljine, jastuka, platna), prozora (i zavesa), ogledala, mesečine. Spektar boja takođe je sužen, te se u zbirci subjekat uglavnom nalazi u mraku, tražeći tračak svetlosti koji vodi izlazu. Tako stabilnoj i upornoj varijaciji opsesivnih motiva odgovara stabilan i komunikativan pesnički izraz: stihovi su uglavnom prelomljeni tako da odvajaju sintaksičke celine, npr. sintagme ili zavisne rečenice, a pesme se neretko završavaju poentom u jednom stihu (koji odgovara jednoj komunikativnoj rečenici) ili distihu, npr.: Čekam nekoga da kaže: / ne trebaš više biti sjena, Čekanje je ohlađen čaj, Samo mi recite gdje je izlaz – i slično.
U pesničkom prvencu Luce Kozine oko intimnog osećanja usamljenosti i blage dismorfofobije leluja spektar motiva variranih kroz binarno ustrojen svet tame koja teži svetlu i zatvorenosti koja naginje eskapizmu. Pesnički jezik ove knjige nije konstantno zarobljen u (o)sobi, već lirski subjekt uspeva da progovori oneobičenim stihovima koji, na primer, donose slike stabala sa kojih se ljuljaju zlatni zubi, ili galebova sa rukama. Još jedna osobenost ove knjige, koja je čini autentičnom i lepom (a mene tera da skliznem u opšte mesto književne kritike) jeste – iskrenost. Ne u empirijskom smislu, već na ravni koju je teško uhvatiti u jeziku, ova knjiga govori proživljenim i tužnim iskustvom, kojem, dok čitamo, verujemo, i sa kojim saosećamo. Ego lirskog subjekta je skoro potpuno skrajnut, ne postoji tendencija da se nametnu istine o sebi i svetu, već, umesto toga, vidimo oči nabubrene od plakanja, mišiće spremne na bijeg, čudovišta pod krevetom, vidimo nedostatak ambicija i motivacije, vidimo čekanje da se nešto dogodi, vidimo ništavilo, nepostojanje, vidimo odlaganje. To je u pesničkom prvencu Luce Kozine uverljivo i relatable.
