Da li smo ikada bili ljudi, da li smo ikada kao takvi egzistirali?

PIŠE: Teodora Marković
Tekst je nastao u okviru radionice za mlade književne kritičar(k)e, kolumnist(ic)e, novinar(k)e i student(ic)e koja se održava u okviru Međunarodnog festivala književnosti Bookstan.

Bergen-Belzen bio je nacistički koncentracioni logor, koji je u početku služio za držanje jevrejskih taoca, sa namerom da ih nacisti razmene za nemačke ratne zarobljenike u inostranstvu. Kako je nacizam poprimao sve destruktivnije oblike, tako se i ovaj logor širio i postajao masovna grobnica. Logor je oslobođen 15. aprila1945.godine, a britanski vojnici su tada zatekli oko 60.000 zatvorenika, većinom izgladnelih i teško bolesnih. Među njima je bila i Hana Levi, učiteljica i književnica, koja je za nepunih godinu dana, aktivno vodila dnevnik o dešavanjima u logoru i van njega, ali i o onome što je osećala za to vreme.

Dok je oslobodilačka vojska pristizala, SS-ovci su uspeli da spale administrativni dosijee logora, čime su iskorenili većinu pisanih dokaza o zlodelima koja su počinili. Dnevnik Hane Levi je, s toga, jedan od malobrojnih spisa, koji svedoči potpunoj degradaciji ljudskosti i svireposti koju su nacisti sprovodili nad Jevrejima u logoru Bergen-Belzen. Iako je nakon rata, ovaj rukopis prevođen i štampan u mnogim zemljama, tek nakon osamdeset godina on doživljava svoje objavljivanje na izvornom jeziku (srpskohrvatskom) i to u izdanju Buybooka.

Dnevnici ne moraju biti sadržani samo od istinitih događaja, ali ovaj je zasigurno pomogao u otkrivanju i razjašnjavanju nekih istorijskih dešavanja. Ova književna forma, sačinjena je od fragmenata, u kom je tekst struktuisan po datumima i piše se pod svežim utiscima dnevnih događaja. U počecima, Levijeva teži da prikaže svoj autentičan život, neopterećen pravilima javne komunikacije. Hronološkim beleženjem, autorka sa razvitkom priče, dobija potrebu da istovremeno rekonstruiše i kauzalnu vezu između događaja i iskustava u samom logoru.

Takvo pisano delo može se prirodno posmatrati kao artefakt određenog doba koje ga je proizvelo. Dakle, Holokaust je nesumnjivo proizveo dnevnik Hane Levi. Pored ovog, jedan od najpoznatijh produkata Drugog svetskog rata, jeste i „Dnevnik Ane Frank“, koji iz vizure jedne tinejdžerke govori o danima koje ona sa porodicom provodi zatočena u jevrejskom skloništu. Obe autorke, kroz pisanje dnevnika, stvaraju strukturalnu, mitološku i figurativnu građu koja objašnjava razloge za stvaranje takve književne forme. Ljudska potreba da se kroz pisanje analiziraju dešavanja i nađu odgovori, dokazuje jačinu čovekove želje da na duševnom nivou prihvati ono što ga okružuje. Ujedno, ovakva građa, za nas koji nismo fizički svedočili užasima Holokausta, kroz odabrane detalje, opise i događaje u knjizi, oblikuje razumevanje samih događaja. Način na koji nam je prenet život žrtava i preživelih, oblikuje i našu svest i mišljenje o tome.

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, Hana Levi je radila kao učiteljica na Cetinju. Ipak, njen život bio je obeležen mnogim gradovima. Rođena je u Sarajevu, a školovana u Beogradu. U to vreme, priče o nacionalnosti bile su jednostavne i pripadale jednoj reči – Jugosloven/ka. Čak i kroz svoj logorski dnevnik, Levijeva ističe veru u opstanak ideologije koja iznad svega stavlja bratstvo i jedinstvo, tačnije komunizam. Tok priče sačinjen je iz fragmenata, fluidnih i lakih za praćenje, kroz koje i sama junakinja menja svoje perspektive gledanja na trenutne okolnosti. Ona još kroz prve stranice govori o progresu, u kom individualno postaje opšte. Kada je ljuta na okolnosti u kojima je, ona ne krivi sebe ili pojedinu osobu, ona krivi čitavo društvo, kao što i kada joj je potrebna snaga da prebrodi nešto i oseti neki smisao, ona tu snagu pronalazi u ljudima oko sebe i zajedničkom cilju ka kojem idu, a to je oslobođenje. Ipak,  kako dani prolaze, tako i Hanin optimizam postepeno opada. Na početku ona suvereno veruje u spas koji će doći i utopijski mašta o svetu koji će postati bolji nakon rata, a onda na samom kraju knjige ona oko sebe kao jedinu sigurnu stvar konstatuje smrt i odbrojava dane svog života, s obzirom da oslobodilačke vojske ne dolaze, a epidemija tifusa uništava sve pred sobom.  

Nekoliko puta autorka govori o klasnim razlikama u logoru, o drugačijem ponašanju ljudi u datoj okolnosti, o igri moći i ljudskoj potrebi za preživljavanjem. Kroz ovaj dnevnik, Levijeva analizira društvo od svirepih SS-ovaca, preko određene grupe Jevreja koji se dodvoravaju Nemcima i Jevrejki koje se prostituišu zarad hrane ili prilike da rade u kantini, pa sve do one najniže i najmnogobrojnije grupe logoraša koja deli krevete, komad hleba, kao i sve zarazne bolesti i nesreće, a uprkos tome uspevaju da se svađaju i dele u dodatne frakcije.

Autorka likove u dnevniku imenuje samo prvim slovom njihovog imena, izuzev upravnika logora Kramera, čiji identitet otkriva već na samom početku, a koji je istoriji dobro poznat po ratnim zločinima u logorima Belzen i Aušvic, zbog kojih je nazvan „Zver iz Belzena“. Ipak, baš zbog forme dnevnika, neke rečenice često bivaju nepromišljene i oslikavaju sirovu mržnju i bol koju junakinja oseća - Niko se na svetu ne odlikuje takvim prostaštvom i takvom veštinom da porazi ljudsko dostojanstvo kao Nemac. Hulje! Ovde generalizacija pada na čitavu nemačku naciju, što jeste opravdano uslovima u kojima se Hana Levi nalazi, ali ne može biti realna slika čitave nacije, već grupe ljudi koja je odlučila da bude deo genocida.

Da krivica nije samo na jednoj naciji, već na čitavom društvu, dokazuje i to što nakon Drugog svetskog rata, nažalost, na mirovnom planu, ništa nije promenjeno na bolje. Sada su samo zamenjene uloge. Rat koji vode Izrael i Palestina, od nekadašnje žrtve, napravio je tlačitelja. Društvo je oslobodilo Izraelce od svih moralnih ograničenja, te se oni, iz dana u dan, sve jače bore za društvenu i emocionalnu kompenzaciju, dokazujući da mogu biti borbeni muškarci i ratnici (a tako se u ranijoj u istoriji nisu percipirali). Ipak i nemoćna žrtva je, kao i svemogući razarač, projekcija slike koja je daleko od stvarnosti u kakvoj se Jevreji, ali i sve ostale nacije nalaze. Nažalost, ova zamena društvenih uloga je samo jedan od primera koji je usledio nakon Drugog svetskog rata, pa su takve vrste organizovanog nasilja bile prisutne i u Jugoslaviji, Kongu, Avganistanu, Šri Lanki... Iako se nikada nije izjašnjavala kao cionistkinja, Hana Levi je svoj život, nakon rata, nastavila u Izraelu, gde je umrla 2001.godine.

Nakon čitanja ove knjige nesumnjivo ćete se zapitati - Šta je ono što nas čeka u budućnosti? Novi genocidi ili diplomatski pregovori? Da li smo osuđeni da konstantno variramo od jedne do druge granične situacije – od ratovanja do ponovne izgradnje stabilnog društva i njegove rehabilitacije koje će ga pripremiti za novi rat? Ova knjiga potrebna je ljudima, kako bi shvatili razmere zla i boli kroz koje nevini ljudi mogu proći, ali i kako bi sagledali besmisao ratovanja, jer u njemu najviše stradaju oni koji nemaju nikakvu političku moć. Hana Levi dokazuje snagu čoveka i njegove potrebe za preživljavanjem, čak i u najtežim uslovima za opstanak. S toga ovaj prikaz završavam jednim odlomkom iz Haninog dnevnika u koji želim i moram da verujem – Ne ništi se zlo od kraja, od njegove posledice, no se traži i tamani uzrok, koren. Zato sa naročitim nestrpljenjem i radošću očekujem novo vreme koje će u tom pogledu učiniti mnogo dobroga i izlečiti zlo u korenu.