New

Traganje za tragovima prošlosti

Podnaslov: Pređašnji životi izgrebani sadašnjošću novih geografskih područja
Knjiga: Lamija Begagić, Bolji mi, Buybook, Sarajevo, 2020.

Autorica: Suzana Džuver
 
Zbirku priča Bolji mi Lamije Begagić sačinjava svega četrnaest kratkih priča, u koje čitalac biva uvučen od središta priče, a od strane istih biva napušten onda kada se kraj ne nazire. Zbog navedenog, čini se da su čitaocu predočeni samo fragmenti naracije, kao i fragmenti života i sudbine pripovedača. Iako je zbirka nevelika svojim obimom, može da se okarakteriše sveprožimajućom, ukoliko se u obzir uzme raznovrsnost tema o kojima se pripoveda, a navedeni postupak priča bez početka i kraja čini je bezgraničnom uprkos koricama koje predstavljaju njene prividne granice. Autorka rečima stvara skice za svet u kojem ćemo svi moći da budemo bolji, a koji odbacuje sve uslove egzistencije na koje smo navikli i koji su se poput zagušljivosti uvukli u naše živote, a koji nisu ništa drugo do stega svakidašnjice. Naime, autorkin aktivizam nije predstavljen eksplicitno, već odzvanja među koricama knjige i živi kroz dela, misli, reči, a ponajviše kroz sudbine junaka.
Iako svaka od priča svedoči o različitim sudbinama junaka, kao i o različitim prostorima, bili oni stvarni ili samo produkt imaginacije, sećanja i bunila, nemoguće je posmatrati ih kao zasebne i ignorisati njihovu međusobnu povezanost u vidu stilsko-semantičkih niti, kao što je slučaj i sa ranijim autorkinim stvaralačkim opusom.
 
Brisanje granica – naglo počinjanje i prestajanje priča i grada
Spomenuta misao o bezgraničnosti priča, odnosno o nedostatku njihovog početka i kraja, se učitava u tome što one počinju usred dijaloga ili pak ličnim zamenicama (ona, on) zbog kojih se čini da čitalac već zna o kome je reč, a završavaju se nadom u bolje sutra, sađenjem cveća koje tek treba da izraste, iščekivanjem leta i prvog plavog mora, novim odlukama ili vodom koja ostaje da ključa. S obzirom na navedeno, čitalac ima potpunu slobodu kreiranja pređašnjih događaja, kao i onih koji slede. Stoga, ovaj postupak ne bi trebalo nazvati nedostatkom, već bezgraničnošću koju autorka postiže. Nakon ovakvog okarakterisanja priča iz zbirke, trebalo bi ukazati na još nešto što ih čini bezgraničnim. Ukoliko se usredsredimo na sam koren i semantiku reči „bezgranično“, jasno je da su u pitanju nekakve granice koje zahvaljujući prefiksu izostaju. Ukoliko postavimo pitanje koje su to granice koje nedostaju, prvi odgovor će svakako biti one državne. Iako se većina priča odigrava na prostorima Bosne i Hrvatske, njihovi akteri su većinom podvrgnuti migracijama, te zemlje ostaju u delićima sopstva da svedoče o poreklu, detinjstvu i identitetu uopšte.
Kao što priče počinju i završavaju se naglo, tako autorka opisuje i Sarajevo, u kojem se najčešće radnja odvija:
Jedini grad koji sam poznavala u dušu, Sarajevo, počinjao je i prestajao naglo, kao kad mlad čovjek živi, pije, puši, izlazi i jednog se jutra, u dvadeset i sedmoj, više ne probudi. To je bilo Sarajevo, počinjalo je odjednom, ni svjetala, niti fabrika, ni tržnih centara, niti uvoda u grad. Bilo je usko i dugačko, napućeno, a onda bi odjednom, tamo gdje je  najljepše, u Starom Gradu, završavalo tako što bi ti se pogled vratio, nakon što bi okrznuo Vijećnicu i udario u stijene iznad Bentbaše. Dalje nije bilo ničega, osim klanca, planinskih masiva i puta ka Romaniji.
Izdvojen opis grada koji je u nesumnjivoj vezi sa samom formom priča, sa naglim prekidom detinjstva usled migracija prouzrokovanih ratom, kao i sa situacijom u društvu uopšte, ukazuje na autorkino sveobuhvatno promišljanje o svakom aspektu u ovoj zbirci. Na taj način, ona uspeva da iscrpnim opisima ucrta zamišljeno u podsvest čitaoca, a njena zbirka priča postaje ujedno i nema karta u kojoj su posredstvom reči zabeleženi gradovi, pejzaži, pa i ponori sopstva, bez granica.
 
Ukrštanje vremena
U prozi Lamije Begagić takođe se uočavaju egzistencijalne borbe koje se odvijaju u prostorima (pod)svesti, u kopanju po sopstvu, u evociranju infantilnog. S obzirom na konstantnu retrospekciju, kao i na iščekivanje boljeg sutra, prošlost i budućnost se stapaju u jednoj tački i ostaju da postoje zajedno u sadašnjosti. Navedena suzbijenost perfekta sa futurom stvara privid bezvremenosti. Ukoliko junaci žive evocirajući uspomene, a nadaju se izvesnim promenama u budućnosti, šta onda preostaje od sadašnjosti za koju znamo? Ostaje osećaj nostalgije, koja logično ima veze sa prošlošću i ostaju usamljeničke borbe i težnje ka samoispunjenjima i potreba za pronalaskom svrhe bivstvovanja, što je u uskoj vezi sa budućnošću. Ostaje žal za umrlim ljudima i gradovima. Jednom rečju, od sadašnjosti ne ostaje ništa. Ipak, ukoliko izuzmemo ovakvo seciranje vremena, ova zbirka ne odiše pesimizmom, naprotiv – njeni junaci nastavljaju da lutaju po učmalim cestama života, njihova koža je u konstantom perutanju, oni vešto hodaju po žici razapetoj između geografskih, a i vremenskih prostora,  poput akrobata, oni konstantno rađaju nove njih, bolje njih. O pesimizmu i tragičnim sudbinama se ne pripoveda direktno, već se savremeni weltschmerz vešto skriva između ispisanih redova, između nabacanih fragmenata života koji junaci krpe, lepe, koje razgrađuju i po kojima kopaju. Pa ipak, dominantno osećanje ostaje optimistično, a autorka se na taj način poigrava sa utopijom kao žanrom i postupkom, te zbog toga u junacima zbirke postoji nada za boljim sutra, a nju pokreće spomenuti snažni osećaj nostalgije. Stoga, junacima u ovoj zbirci se nijedna situacija ne nadaje a priori kao konačna, odnosno bezizlazna.
 
Mi, vi, oni
Sam naslov zbirke Bolji mi, ujedno je i naslov prve priče koja ima ulogu optimističnog prologa koji u junacima pokreće potrebu za promenom i boljim životom čak i onda kada konačnost i krhkost života zapuše u lica. S obzirom na to da autorka bira baš ovaj naslov od  mnoštva drugih naslova koji su pronašli svoje mesto u zbirci, to bi značilo da se on odnosi u nekoj meri na svaku od priča. Zbog čega zamenicu oni menja zamenica mi? Da li se ovakvim postupkom sudbine i osećanja junaka izjednačavaju, a njihovo lutanje po stranicama i životima završava gde zbirka počinje – u samom naslovu, gde se svi susreću i stapaju u jedno mi, a ono što ih bez sumnje veže je postojanje nade? Da li i sam čitalac pročitavši naslov zbirke postaje neprimetno uvučen u književno delo i čini delić spomenutog prvog lica množine? Sva navedena pitanja dovedena u vezu sa samim semantičkim planom i rascepkanošću fabule, služe kao potvrda o univerzalnosti tema i istina. Ovi kratki isečci iz života odjednom postaju svačiji, tiču se sociološke problematike, postratnog života, migracija, roditeljstva, slobode, strahova, seksualnog uznemiravanja, istopolne ljubavi, radničke klase, tiču se svega ostalog i svih ostalih, pa čak i onih nespomenutih. Stoga, jasno je da se u središtu zbirke priča Bolji mi nalaze obični ljudi, raspršene osobe koje se stapaju u jednog zajedničkog junaka suočenog sa problemima svakodnevice.
Najdominantnija tema među svim temama koje se pojavljuju u zbirci jesu postjugoslovenski i postratni problemi sa kojima su ljudi suočeni. Tako junaci lutaju nesnađeni sa nemogućnošću da odbace pređašnje živote i da ih u potpunosti obrišu, a ti pređašnji životi izgrebani sadašnjošću nekih novih geografskih područja javljaju se u  buncanjima, treptajima, noćnim morama, oni su naglo prekinuti novim stanarima u zgradama, te detinjstva nestaju bez traga i o njima ne svedoči više ništa što je konkretnije od pukih sećanja i halucinacija. U nekim pričama jasno odzvanjaju eksplozije, lome se stakla, zavijaju sirene, ljudi se sakrivaju u podrume, dok su u nekim drugim, junaci suočeni sa eksplozijama osećanja, krhkošću života, odlaganju uspomena u podrume sopstva, što je zapravo u neodvojivoj vezi sa prvim spomenutim.
 
Ljudi kao vješti hodači po žici razapetoj između ovdje i negdje
Iako jezik isprva deluje nedovoljno stilski obogaćen, a rečenice kratke i lako prohodne, prepune žargonskih izraza, autorkino delo ne bi trebalo izdvojiti kao „nedovoljno književno“ (fraza koja danas često odzvanja u žamoru o književnoj vrednosti nekog dela). Naime, autorka i o ovom segmentu promišlja, a kako grad, tako i jezik igra veoma važnu ulogu u delu i odgovara celokupnoj zamisli. Stoga, kako se prepliću pripovedači, tako se menja i stil pripovedanja, a posredstvom kratkih rečenica, kao i svakodnevnog govora, čitalac osim što uspeva da prodre u sam tok misli junaka, bez filtera, otvara mu se mogućnost lakše poistovećenosti sa istim.
Ukoliko se osvrnemo na spomenute pripovedačke fragmente u koje imamo uvid, a koji daju samo nagoveštaje o sudbinama i o prošlosti koja se pojavljuje tek kao bljesak, na geografska područja koja se spominju poput sićušnih delića puzli kojima nedostaje još mnogo delova, kao i na kratke rečenice koje predstavljaju tek senke reči koje mogu da budu izrečene, očigledno je da u ovoj zbirci savršeno korespondira sve jedno sa drugim, bez odstupanja i stvaranja pukotina.
Tokom iščitavanja zbirke, moguće je pojavljivanje osećaja njene nedovršenosti, ili pak nepotpunosti. Navedeno je postignuto nedovoljnim razjašnjavanjem pojedinosti, ranije spomenutim naglim prekidom naracije, pa i naglim prekidom celokupne zbirke uopšte, a možda bih mogla reći i škrtim iskazom koji kao da uskraćuje potpuno uplovljavanje u svet junaka otimajući i sebično zadržavajući za sebe ono najintimnije. Ali nije li to upravo ono što i junaci osećaju? Nismo li mi oni, a oni mi? Na taj način, autorka je uspela da stvori i osećaj pripadanja čitaoca književnom delu, bar u mom slučaju, te da me podstakne da stremim ka boljoj verziji sebe, kao i da tragam za svojom prošlošću među japanskim trešnjama i u hladu sekvoje.

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku