New

Svi mi "kućni ljudi"

Knjiga: Almin Kaplan, Kućni ljudi, Sarajevo, Buybook, 2022.

Piše: Suzana Džuver

Nadogradnja još jedne sobe metaforički oslikava bolju budućnost, kao i prestanak straha od života, koji će, kad odlaze tamo, ostavljati u drugim prostorijama. 


„Nacrt“ dela

Knjiga Kućni ljudi bosanskohercegovačkog pisca Almina Kaplana predstavlja svojevrsni književni autoportret u kom autor rečima oslikava sopstvenu svakodnevicu. Kako ovo delo pripada dnevničkoj ediciji, čiji je pokretač Semezdin Mehmedinović, ispripovedano je u prvom licu i u njega su utisnute intimne situacije. Iako je reč o dnevničkoj formi, koja najčešće podrazumeva navođenje datuma, takva ograničenost u ovom delu izostaje. Kaplanovo delo ne zalazi u dehronologizaciju, pa ipak, glavna odrednica nije vreme, već prostor. Na početku knjige prikazan je nacrt kuće kroz koju se kasnije autor, odnosno pripovedač, kreće, te se čini da i tekst usvaja prostornu ulogu, a stranice podsećaju na zidove na koje su okačene fotografije iz piščeve privatne arhive. 

Delo je podeljeno u tri celine: „Proljeće“, „Uski prolaz“ i „Ljeto“. Čini se da ovakva strukturiranost dela ne doprinosi njegovom iščitavanju jer se sve napisano međusobno prepliće i stapa s drugim, te briše prividne odrednice i granice. Navedenom doprinosi fragmentarno pripovedanje, a povrh svega izostanak događajnosti – Ništa se tamo ne talasa i nikoga tamo nema. S obzirom na to da Kaplan piše o porodičnom seoskom životu, o životu u šumi, s pticama i gusenicama u pandemijskom dobu, takav ritam i dinamika su očekivani. Kaplanovu prozu možemo okarakterisati i kao dokumentarnu, jer osim što beleži svoj privatni život, on beleži i kontekst u kom zapisano nastaje, te s obzirom na to da vreme nije eksplicitno istaknuto, javljaju se određene odrednice koje ukazuju na aktuelan trenutak, kao na primer smrt poljskog pesnika Adama Zagajewskog ili objavlljivanje poetske zbirke Košćela Adise Bašić. Stoga, uobičajenoj introspekciji i misaonim tokovima koje prati percepcija svega onoga što ga okružuje, ovo delo prožima i recepcija literarnih dela, kao i promišljanje o pisanju.


Nadogradnja strahova

U delu spominje se i roman Meho, čiji se lik i prethodno javlja u svesti čitaoca upoznatog s Kaplanovim stvaralačkim opusom. Naime, postoji paralela između ovog junaka i autora, a to je uzgoj povrća. Autorova zaokupljenost, kao i divljenje parcelom, učitava se u poetskim opisima povrća koje zamišlja u činiji na stolu i kom se raduje na dlanu sina Feđe koji cherry-paradajz nosi na istom kao crvenu tačku. Takođe, navedeno se uviđa i u želji da se izgradi još jedna parcela, te stvori dodatni prostor za novo povrće. Osim toga, autor govori i o nadogradnji još jedne sobe koja metaforički oslikava bolju budućnost, kao i prestanak straha od života, koji će, kad odlaze tamo, ostavljati u drugim prostorijima. 

Iako u dnevniku nije dato mnogo prostora stvarnosnoj ili unutrašnjoj hronologiji koja je u vezi s ratom i ličnom proživljenom traumom, Kućni ljudi su prožeti strahom, a autor konstantno biva u grču i strepi od potencijalnih opasnosti koje bi mogle da unište dom, te je tako najdominantniji strah od zemljotresa. Taj strah je za autora kao vrela voda koju u njega neko samo saspe, pa tako zamišlja urušavanje odžaka ili kako je kada po ormanima zacvokoću kristalne čaše. Kao jedini smiraj i beg od tih misli izdvaja se porodica i kuća sačinjena od zidova kroz koje prolaze uspavanke.


Neil Young (ili poetsko) u prozi

Iako je dnevnik ispisan jednostavnim stilom, Kaplanov prozni žanr ponovno nalazi uporište u poetskom koje povremeno isijava i štrči od mnoštva minimalističkih rečenica, iz čega je evidentno da takve rečenice nastaju spontano, te da ih autor ispisuje s lakoćom u ruci kojom je ptici poklonio nebo. 

Atmosfera iz mikrosveta koju autor uspeva da prenese posredstvom reči je seoska, mirna i idilična, uprkos minimalnim turbulencijama koje se u njemu odvijaju. U kući preslažu se deke tišine, a zvuci koji se čuju osim onih iz prirode su muzičke numere Neil Younga koje dopiru s gramofona, kao i melodičnost jezika u spomenutoj poetičnosti.

S obzirom na to da je dnevnik sačinjen od mnoštva opisa svakodnevnih događaja i rituala, a s druge strane, konstantan je utisak da se u njemu ne dešava ništa, interesantno je što je autor odlučio da završi s pisanjem tek nakon nastanka ovako obimnog književnog dela. Pa ipak, da li bi se nešto promenilo da su određeni delovi izostavljeni? Da li bi takvo izostavljanje uticalo na piščev, pa i čitaočev doživljaj dela? Ono što je izvesno jeste da, kada je reč o dnevničkim zapisima, neophodno je pisati o lično proživljenom, ali sledeće pitanje koje se nameće je da li zavirivanje u autorov život, kao i u to proživljeno ukoliko nije lično, može dovoljno ili uopšte da zaintrigira čitaoca ili pak napisano ostaje samo njegov lični pečat i porodična mitologija? Možda je Kaplan ipak navedenim postupkom uspeo da dočara svaki segment načina življenja za vreme pandemije, jer ipak, iako u različitim prostorima, svi mi smo tada bili kućni ljudi.

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku