New

Šta raditi ako se književni svet raspada i konstituiše vašim čitanjem?


Knjuga: Bruno Šulc, Ulica krokodila i druge priče, Sarajevo, Buybook, 2022, prevela Milica Markić

Piše: Stanislava Paunović


Vera u obnoviteljsku moć i magijsko dejstvo priče i pričanja jeste jedna od fundamentalnih odlika i uzroka Šulcovog baroknog, grotesknog, promenljivog, pulsirajućeg sveta i izraza.


Knjiga Ulica krokodila i druge priče sastoji se od dve zbirke koje je poljski pisac Bruno Šulc (1892–1942) za života uspeo da objavi – Cimetaste bakalnice (1934) i Sanatorij u sjeni pješčanika (1937). Pored njih, u knjizi su još i priče „Republika snova“, „Jesen“ i „Domovina“. Navedene priče s kraja knjige funkcionišu i kao metatekstualni ključ za tumačenje somnabulnih, mitologizovanih avantura, doživljaja, predela i ljudi koje pripovedač, nekadašnji dečak Josip, gradi kao svojevrsni autofikcionalni ponor u lavirint intimnih sećanja, fantazije, kolektivnog nasleđa i bremena lektire. Granice fikcije i fakata čitaocu neprestano izmiču kroz delo, što sugeriše potrebu i potragu za, kako se kaže u priči „Starostavnik“, istinskim čitaocem koji će prepuštanjem tekstu i prepoznavanjem njegovih signala, uspeti da prozre i prihvati paradoksalan i protivrečan svet literarnog dela. 

Šulcov rad se neretko u recepciji tumači kroz autobiografsku prizmu, međutim, preciznije je govoriti o tendenciji ka autofikciji koja se u naratološkom smislu poigrava figurama junaka, pripovedača i pisca, odnosom stvarnog i književnog sveta, brisanjem granica između istih – tendencija koja u visokom modernizmu, a potom i postmodernističkoj književnosti široko uzima maha, od Borhesa, pa do, naprimer, Kiša i Albaharija.

U vezi s tim, u Šulcovim pričama primetan je dvostruki pokušaj fikcionalizacije i mistifikacije života – kako samog pisca, tako i pripovedača, Josipa, što ishodi u čitaočevom poduhvatu traganja za smislom i osovinom predočenog sveta. 



„Ideje za koje su živjeli diskreditovala je proza svakidašnjice“

Dve zbirke priča povezane su, načelno, istim likovima, naratorom i jedinstvenim doživljajem sveta, koji se odlikuje prepoznavanjem mitskog i večnog u svakodnevnim pojavama – od prve priče Cimetastih bakalnica, u kojoj se prazan trg poredi s biblijskom pustinjom, dok se usputni prolaznici u avgustovskom suncu jednače s paganskim kultom zlatnih maski. Reaktuelizacija biblijskih vremena najupečatljivija je u starozavetnom gnevu proročke figure oca, demijurga i tvorca ptičijeg kosmosa, Nojeve barke „u koju su se sjatili svi krilaši iz dalekih zemalja“. Osim biblijskih, u pričama srećemo uplive antičkih i egipatskih vremena, kao i čudesni svet Centralne Amerike, koji pripovedač odgoneta i osmišljava na osnovu jednog albuma s markicama. Težnja ka mitologizaciji i mistifikaciji stvarnosti pripisuje se ocu, Jakovu, dok je svojim opisima i naracijom ispoljava sin, Josip. 

Na više mesta u delu ova težnja dovodi se u vezu s pokušajem pripovedača (i oca) da banalnu svakodnevicu i pragmatičnost proze premetne u poeziju, koju vidi kao cilj i zadatak, predstavljen motivom misterioznog Starostavnika – knjige kojoj streme sve druge knjige, Kupusare koja živi i raste, koja se razvija i menja tokom samog čitanja. Osim što tematizuje jednu takvu knjigu, Bruno Šulc sličan efekat fluidnosti i promenljivosti teksta postiže paralelnim stvaranjem i razaranjem svog književnog sveta. „Ideje za koje su živjeli diskreditovala je proza svakidašnjice“ – invencija maštovitosti oca i sina kroz delo postavljena je opozitno likovima svakodnevice, poput majke, Adele i mnoštva bakalina iz zgrade, koji čine intimni krug dečakovog porodičnog obitavanja. Težnja ka životu „u znaku poezije i pustolovine, neprekidnih iluminacija i divljenja“, ka stvaranju sveta po sopstvenoj meri, eksplicitno se iznosi u priči „Republika snova“, koja je zamišljena upravo kao suvereni region poezije.



Barokno bujanje stila, ali po koju cenu?


Na jednom mestu u priči „Genijalna epoha“ ističe se kako je svet kroz pripovedačeve ruke prošao ne bi li se obnovio, revitalizovao. Slična ideja javlja se u „Proljeću“, gde se naglašava da proleće buja i počiva na pričama, da je ono čisto vaskrsavanje priča. Vera u obnoviteljsku moć i magijsko dejstvo priče i pričanja jeste jedna od fundamentalnih odlika i uzroka Šulcovog baroknog, grotesknog, promenljivog, pulsirajućeg sveta i izraza. 

Neretko se dešava da se Šulcova rečenica rasprši u gomilanju slika, čulnih utisaka i nadražaja, što ume da deluje preplavljujuće i zamarajuće po čitaoca; čitave priče figuriraju kao raspušteni i nabujali opisi, prepušteni slobodnoj asocijaciji i izrazu, koje je prevod Milice Markić uverljivo dočarao. U pojedinim pričama utisak preplavljenosti proizlazi iz događaja koji se nižu vrtoglavom brzinom, koji često nude alternativne, potencijalne, pa i međusobno isključive verzije i ishode istih dešavanja, bilo da je reč o ličnom doživljaju ili pobuni protiv zvanične, kanonske verzije istorije. Međutim, napor koji probijanje kroz tekst stvara olakšan je metatekstualnom svešću – usputnim komentarima koji otkrivaju smisao i nameru iza tog teško prohodnog tekstovnog tkiva: „Grdno strpljenje je potrebno da bi se u tom pletežu pronašao pravi tekst.“ Tako, naprimer, u priči „Jesen“ vidimo da pripovedač poseduje svest o efektu uljuljkivanja čitaoca na talasima beskrajne frazeologije – krasnorečivost koja je inicijalno bila motivisana bojkotom prema granicama zbilje, iz težnje ka poeziji do kraja knjige pretvara se u manir. Svest o trošnosti svega, pa i mladalačke egzaltacije izraza, biva time maestralno dočarana na stilskom nivou teksta.



(De)stabilizacija sveta


U prirodnom, godišnjem ciklusu, na kom počiva kružno, mitološko vreme knjige, usponi i padovi teksta, jezika i stila dovode se asocijativno u vezu s prolećem, odnosno jeseni, kao što smo videli iz naslova priča. Doba godine u mnogim pričama služi kao povod fantastičnih pripovedačevih doživljavanja. Suprotno tome, hronotop, istorijsko vreme i prostor naracije, sveden je na usputne detalje, asocijacije i aluzije, koji služe kao slaba, ali ipak prisutna spona sa stvarnim svetom. Za vreme se pak često ističe kako je ispalo iz toka, kako je reč o nedisciplinovanoj stihiji. Postoji vreme van kalendara, nezabeleženi i slobodni trinaesti mesec godine; razlikuje se individualno vreme od osobe do osobe – ono može teći unapred ili unazad, sporije i brže, može čak prevariti smrt. Ovakav odnos prema vremenu i prostoru doprinosi pomenutoj fikcionalizaciji stvarnosti, stvaranju efekta mešanja sna i jave, što se najbolje vidi u priči „Sanatorij u sjeni pješčanika“. 

U fabulativnom smislu, na tragu odnosa sna i stvarnosti, mnogi tokovi postoje tek kao jedna mogućnost multiverzuma – kao događaji koji se istovremeno ostvaruju i ne ostvaruju, koji pokušavaju da se dogode, ali ne mogu to u potpunosti učiniti, te im se pristupa kroz mnoštvo perspektiva. Narativ se u jednoj rečenici stvara, a već u drugoj razara. Upečatljiv primer primene ovog postupka jeste priča „Proljeće“, u kojoj fantaziranje nad klaserom markica rađa čitav splet pikarskih avantura i intriga, u kojima se pripovedačev život i svet dovode u opasnost.

Raspadanje fabule može se dovesti u vezu i s procesom destabilizacije figure pripovedača – identiteta skrojenog prvom knjigom, koji se već u drugoj knjizi rastače na niz potencijalnih figura: da li je to dečak, srednjoškolac, student, penzioner ili ponovni đačić, neimenovani usamljenik, Josip ili Szymci? Sve te maske pripovedača, ako uzmemo da je reč o jedinstvenom glasu, povezane su, ironično, odnosom prema figuri oca – figuri koja je, iako konstanta Šulcovog opusa, istovremeno najnestabilnija u svim svojim metamorfozama, udaljavanjima i približavanjima, putovanjima, smrtima i oživljavanjima. 

Mnoge pomenute priče mogu se sagledavati i kao varijacije pokušaja pripovedača-sina da se nosi s egzistencijalnim nemirom prouzrokovanim nestankom, bolesti ili smrću oca, koja, data mnoštvom oblika i ispoljavanja, događanja i odgađanja, implicira nemogućnost konačnog mirenja i jezičkog uobličenja graničnog iskustva smrti.



Ko je uopšte taj pripovedač i šta on to piše?


Pripovedni fokus Cimetastih bakalnica osvetljava lik oca, Jakova – imenovanog prema biblijskom proroku jevrejskog naroda, s kojim je bog sklopio zavet. Reč je o ahašverskoj lutalici, trgovačkom putniku, koji veruje u slobodu i odgovornost stvaranja, u neprolaznost Materije. On se, i sam neprolazan, preobražava u kondora, bubašvabu i škorpiju, kroz večnu igru gradnje i razgradnje, patetizacije i ironizacije. Ipak, Sanatorij u sjeni pješčanika približava nam mitologizujuće oko pripovedača, koji doživljaje prekrajava i oblikuje iz jedne sužene i nepouzdane, jednako fanatične i fantastične perspektive. I sin, Josip, simbolično, prema biblijskoj paradigmi, nosi ime po jednom od sinova proroka Jakova, onom koji je po legendi prognan od strane svoje braće. Izolovan, usamljen, nestabilnog identiteta, drugi stanovnik Sanatorija, i sam, poput oca, preuzima, između ostalih, i identitet večne lutalice. 

U duhu autofikcije, Josip je, kao i Bruno Šulc, pisac i likovni umetnik, a fokus druge knjige jeste, kako je već kroz tekst nagovešteno, i na samom procesu pisanja, o kom pripovedač često eksplicitno govori, obraćajući se čitaocima. Jedno od pitanja koja se tim povodom aktuelizuju tiče se nemogućnosti originalnog stvaranja, pričanja novih priča – ideje da je sve što nastaje plagijat nekog postojećeg narativa, bilo životnog ili književnog, u celini ili u svojim elementima, stoga što sve priče nastaju iz istog izvora: iz dubina sebe, kolektivnog sećanja, nasleđa, tradicije, iracionalnog, iz sna. Ovakav vid novog, afirmativnog odnosa prema plagijatorstvu može se posmatrati kao preteča postmodernog doživljaja intertekstualne prirode priče.   

U vezi s tim, možemo govoriti i o problemu žanra – šta je Ulica krokodila i druge priče? Pripovedač Josip sam svoje delo naziva romanom, za šta postoje legitimni argumenti: jedinstven svet, likovi, (relativno) objedinjujući glas naratora u različitim životnim situacijama. Međutim, videli smo da je delo lišeno hronološkog principa organizacije – priče su istrgnute iz vremena i često međusobno neodržive u istom univerzumu. Stoga princip uzročno-posledičnog čitanja od početka do kraja nije neophodan za razumevanje narativa – ne postoji vremenski razvoj, glave mogu i proizvoljno da se čitaju, nisu ograničene na horizontalnu ravan teksta. Štaviše, moguće bi bilo neke tekstove izbaciti, ili pak celinu dopuniti novim tekstovima, a da cela konstrukcija ne bude obesmišljena. U tom smislu, možemo govoriti i o čvrsto povezanim zbirkama priča, kako je sugerisano u narativu „Edzio“: „to je jedna velika priča razdijeljena na cikluse, poglavlja i pjevanja, razdana spavačima. Čim jedan stane i umukne, pripovjednu nit drugi preuzme, i priča se ispreda” – metatekstualni opis koji nesumnjivo prepoznajemo i u modelu Šulcovih zbirki, od utiska celovitosti sveta, realizovanog kroz različite pripovedne situacije, do pominjanih pitanja pripovedačevog identiteta, aktuelizovanih zbirkom Sanatorij u sjeni pješčanika



Zašto je, na kraju, pred nama jedna knjiga?


Koncept objedinjavanja obe zbirke i nekoliko priča koje u njih nisu ušle u jednu knjigu, Ulica krokodila i druge priče, pomaže čitaocu da se podrobnije upozna s jednim svetom opsesivnih tema i motiva, svetom varijacija i mogućnosti. Priča „Ulica krokodila” opravdano je istaknuta u naslov ove knjige, s obzirom na to da je reč je o ulici koja se na planu grada pripovedačevog oca sjaji belinom neispunjenosti; ona je svojom prazninom i neizvesnošću postojanja iskakala iz geografske karte, baš kao i celina sveta Šulcove proze – lude i žive sanjarije koja je istovremeno porozna kao papir, fragilna konstrukcija koja se prelama između stvarnosti i svesti o imitaciji stvarnosti, poverena čitaocu na negovanje i prihvatanje.  

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku