New

Žena, majka, veštica


Knjiga: Marijana Čanak, Klara, Klarisa, Sarajevo/Zagreb, Buybook, 2022.

Piše: Sašo Puljarević

Koliko je zapravo želja imati, roditi dete posledica nekakvog drevnog instinkta za očuvanjem sopstvene vrste, a koliko se zapravo radi o društvenom konstruktu?

Roman prvenac Marijane Čanak nije priča o ženskom pismu, nije ni priča o ženama, ženskim likovima u književnosti, nego prvenstveno tematizuje rodnu neravnopravnost kao temelj ljudske neravnopravnosti, večito vraćanje iste patologije društva u kojem, bez obzira na sav napredak i dostignuća, još uvek postoji drugi pol. Iako ovakav uvod roman poprilično jako određuje, bilo bi pogrešno misliti da se radi samo o još jednom propagandnom pamfletu ludih feministkinja, kako određeni kritici umeju da nazovu dela autorki koje dobiju mrvicu više publiciteta od uobičajenog, ili – daleko bilo! – se bave tzv. ženskim temama. Mada bih prvenstveno voleo neko da mi objasni šta su to zapravo ženske teme. Ali o tome nešto više možda neki drugi put. Roman Klara, Klarisa, naime, predstavlja pre svega ozbiljno književno delo, istančanog stila, u kome društvene problematike nikako ne poprimaju samo crnu ili belu boju, već autorka međuljudske odnose preispituje u svim njihovim nijansama. Ali polako, krenimo od početka. 

Roman prati priču o odrastanju Klare i njenog brata blizanca Klausa. Ipak, na samom početku postaje jasno da fabula neće biti organizovana linearno, već sliku njihovog života gradimo uz povremeno vremensko preskakanje i mestimično fragmentarnu naraciju. Brat i sestra poprilično su različitog karaktera. Dok Klara manje-više tačno zna šta hoće, uporna je i tvrdoglava, Klausa možemo razumeti kao njenu suprotnost. Time se uspostavlja dualizam na osnovu kojeg se i formalno gradi roman. Naime, priču saznajemo od dva narativna glasa – Klausovog, u prvom licu, i narativnog glasa u trećem licu koji prati Klaru. Ako su nam, dakle, Klausove misli i osećanja poznati iz prve ruke, Klaru pratimo izvana. Mogli bismo reći da se radi o intrigantnom zahvatu kojim autorka namerno ostavlja Klaru u određenoj meri nedokučivom, što se direktno može povezati s položajem žene u društvu, u kome je dominantan diskurs o njima, a ne njihov. 

Motiva i prizora na tu temu u romanu zaista ne nedostaje. Već na samom početku otvara se pitanje kontracepcije („Zdrave žene to ne gutaju.“) pa samim time i uloge žene u reprodukcijom ciklusu čovečanstva. Za ginekologiju, kašnjenje menstruacije ne predstavlja nikakav problem, jer Klara ne pokušava da zatrudni, a u apoteci umesto kontraceptivnih sredstava, za koje su čuli da postoje, ali do njih još nisu stigli, poslužuju narodne mudrosti. Drugim rečima, odnosno rečima Klarine majke: „Ali tako smo rođene, Klara, nemamo puno izbora. Otrpiš, pa ideš dalje. Neizbežno je.“ 

Klara, ipak, ne pristaje na ovakve teze. Svojim prkosom, najpre u odnosu prema bratu i porodici, a kasnije i prema drugima, pre svega gostima u klubu u kome peva, pokušava to mišljenje da zatalasa. Ali onda dolazi on i ništa više nije kao što je bilo

Naime, Klara u klubu upoznaje Tonija i nakon određenog vremena stupa u vezu s njim. Ako na početku njihovog druženja Klara jasno zauzima poziciju moći u njihovom odnosu, s vremenom to se u potpunosti menja, pa se Toni pretvara u siledžiju, naučenog da izjednačava seks i moć. Mada, njegova impotencija već na početku insinuira kasniji razvoj događaja. Toni, lišen emotivne inteligencije, što možemo tumačiti kao direktnu posledicu uloge koju muškarcima dodeljuje patrijarhat, postaje bolesno ljubomoran, Klaru optužuje za „njenu kurvinsku narav“ i svaki njen čin dočekuje na nož. Klara uprkos svojim ranijim stavovima i karakteru u tom odnosu istrajava i mestimično čak poprima Tonijev diskurs – „Dobar je Toni. To je muškarac koji mi treba, da me štiti od mene same, da zauzda moje razorne sile.“ Pitanje koje se na tom mestu neophodno postavlja jeste: kako je moguće da se Klara našla u toj situaciji, zbog čega? Ali roman na to pitanje ne daje odgovor. Možda bismo ovo mogli predstaviti kao određenu zamerku, ali, ipak, čini se da je ovo svestan potez autorke, koja time ne nastoji da odgovori na pomalo klišetizirano pitanje zašto, već samo prikazuje okolnosti u kojima se Klara nalazi. Jer jednoznačnog, jednostavnog odgovora na to pitanje, koliko god pokušavali da ga nađemo, najverovatnije nema. 

Zbog veze s Tonijem, Klara, dakle, prestaje da radi u klubu i, što je još bitnije, prestaje da peva, odnosno gubi glas. To jeste i središnja metafora romana, pevanje kao glas i najzad kao moć. I to ne treba razumeti samo u doslovnom smislu, već glas kao glavni alat u borbi za ravnopravnost. Klara je svoj dar pevanja nasledila od majke, čime se uspostavlja značajna paralela, dakle, i Klarina majka je zbog porodice prestala da peva, što zapravo upozorava, s jedne strane na singularnost iskustva, ali s druge i na sveopšti potencijal, u ovom slučaju, žena. 

Majka se, dakle, i u svom slučaju priklanja maksimi koju upućuje Klari – „neizbežno je“ – međutim Klara joj na drugom mestu prigovara i otvara možda čak i središnje pitanje romana – koliko je zapravo želja imati, roditi dete, posledica nekakvog drevnog instinkta za očuvanjem sopstvene vrste, a koliko se zapravo radi o društvenom konstruktu.  Rečima Klare: „Nisi ti htela da nas rodiš, samo si mislila da tako mora!“ Ili: „Šta je vrednost ideologije koja od nas traži da rađamo bez jebanja i proglašava nas kurvama ako se pobunimo? Radije ću biti kurva nego bogomatera.“ Žena koja, dakle, ne želi da rađa, u očima drugih poprima nekakve neprirodne karakteristike. U tom smislu, mada to u romanu i eksplicitno piše, možemo razumeti i sam naslov knjige. Klara, ona koja je čista, svetla, jasna, ili, ako malo potenciramo, koja isijava, dakle, donosi svetlo, lučonoša, iliti sam Lucifer. Demonsko obličje žene u društvenoj percepciji ne predstavlja ništa novo, neposredno se povezuje i sa srednjovekovnom percepcijom žene-veštice, a one se svojim maskama pojavljuju i u romanu kao nekakva fantazmagorija. Kad Klara pokušava da ih otera, govoreći: „ovo nije vaše vreme“, odgovaraju joj: „naše vreme se obnavlja“, na šta bismo mogli dodati još: „ili čak nikad nije ni prošlo“.  

Ekonomska nezavisnost žena, istorijski gledano, predstavljala je veliki problem i dodatni podsticaj za represiju od strane vladajućeg mišljenja, što možemo uočiti i u romanu. Posebno je zanimljiva obrnuta perspektiva, kad na Klausovom venčanju Tilda, njegova novopečena supruga, oduzimajući mu novčanik kaže: „ovo ti više ne treba, sad si moje vlasništvo.“ Upravo tim venčanjem, zamenom uloga, roman dodatno kontrastira i u nekoj meri čak i parodira ustaljene društvene obrasce. Ako vam na gomili primera ženâ nije jasno, možda će vam se to ukazati na primeru jednog muškarca. 

Roman se vešto poigrava društvenim konvencijama, ali ni na formalnom nivou ne zastajkuje. Stil karakterizuje slikovito stapanje čula, sinestezije, koje tekstu mestimično daju izrazito lirski karakter. Slike iz snova, onirički elementi, mešaju se sa različitim nivoima zbilje i deluju komplementarno materiji romana. Iako se radi o prvom romanu autorke, suočavamo se s vrlo zrelim, promišljenim i vešto ispisanim tekstom. Kao što se i Klara spušta u zemlju, preuzima drevne spoznaje žena i savetuje da treba u košmare u pomoć pozvati prijatelje, tako i autorka navodi citate regionalnih autorki. Ali pri tome je bitno naglasiti da s njima ne stupa samo u intertekstualnu vezu na nivou teksta (fantastika Maše Kolanović, porodično nasilje u pričama Rumene Bužarovske, vraćanje u detinjstvo Lejle Kalamujić…), već upozorava na jako i kvalitetno prisustvo regionalnih glasova, koji preispituju rodna pitanja, ali nikako ne treba i ne može da se svode samo na to. Roman time istovremeno upozorava da svaka generacija ne treba da počinje od početka. Naime, feminizam nije nikakvo vanzemaljsko čudo, već osnovni princip ravnopravnosti. Ili rečima Chimamande Ngozie Adichie, svi bismo trebali biti feministi. Ostaje, dakle, samo pitanje – gde smo ono, beše, stali?

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku