New

Jedan primer ženske hrabrosti


Simone de Beauvoir, Tuđa krv, Sarajevo, Buybook, 2022, prevela Tea Mijan-Bilalagić

Piše: Milena Lopičić

Tuđa krv je, šire uzev, roman o životima mladih intelektualaca uoči i tokom Drugog svetskog rata. Ako hoćete bliže, o sazrevanju Žana i Helen. Još bliže, o potrazi za hrabrošću.

Čija je tuđa krv u ratu? Da li je odgovornost, krivica ili zasluga, na onima koji izdaju naređenja, ili onima koji se bore ili žrtvuju? Šta uopšte možemo reći o slobodnom izboru u kontekstu rata? Ako ga nema u ratu, onda zasigurno u miru, nakratko se ponadate, pre nego što se setite da i u miru postoje sukobi, pitanja krivice i odgovornosti, delanja i pasivnosti. Šta je s onima koji u ratu izaberu da delaju, posredno ili ne, prihvatajući odgovornost za smrt drugoga, jednako prijatelja ili neprijatelja. Na kraju, šta je s onima koji u ratu, pišu o ratu? Baš je to bio izbor Simon de Bovoar, čuvene francuske književnice i feministkinje, koja je ovaj roman započela u jeku nemačke okupacije Francuske. Iako je roman završen 1943, nije mogao da izvrši neposredan uticaj jer je objavljen tek nakon završetka Drugog svetskog rata. Ipak, ista pitanja pretrajavaju i danas. Vreme prolazi, Evropa misli. Žan Blomar se pita – sramotni mir ili krvavi rat. Pariske promenade mirišu na brioš, a Poljska... Sramotni rat, ili krvavi mir. A ne, ipak je obrnuto?

 Zbog čega se taj Žan uopšte maltretira mislima o ratu, kad samo može na Instagramu da okrene na smešne klipove životinja i da meditira petnaest minuta pre nego što pođe na posao. Ne može, jer živi na račun tuđeg rada, i to ga jako muči, to što je buržuj. Smešno, smejete se vi, čitalac ili čitateljka, ko bi se zbog toga osećao krivim. Žan je bio te nesreće da odrasta uz majku koja se prema svim ljudima koji su za nju radili odnosila ponizno, nastojeći da im na svaki način nadomesti ono što duguje. Otac ovakve osećaje nije gajio. Prva smrt koja mori glavnog junaka je dečija, slučajna – umrlo je dete jedne od radnica. Ne mogu da brinem o svima, govori otac. Žan kasnije govori da smo svi odgovorni za sve. 

Druga smrt je smrt najboljeg prijatelja. Na radničkim protestima. Otkud Žan i najbolji prijatelj Žak na radničkim protestima? Gde su nestali brioši i intelektualni razgovori u salonima? Krivica tera Žana da umesto baškarenja u profitu štamparije svojih roditelja, sam izuči zanat, i postane štamparski radnik. Brioše menja za masne kobasice, a salonske razgovore za one u kafeima. Razgovori prerastaju u govore. Govori pokreću radnike, a radnici pokreću pobune. Pobune uznemiravaju reakcionarne sile, koje proizvode smrt. Pošto je krivica Žanov modus vivendi i operandi, on odlučuje da prestane s političkim radom. Individualni život je za Žana ipak važniji od ideologije. Smrt prijatelja je, možemo reći, od radikalnog, Žana učinila liberalnog levičara. Ali još uvek je mir.

Ne lezi vraže! Krivica ponovo napada, ovoga puta odevena u Helen, koju slobodno možemo da opišemo kao mladu buržujku kojoj je dosadno. Nismo mi, Simon de Bovoar je, a ona je, znate, napisala taj čuveni Drugi pol, koji je obeležio II talas feminizma, a i dalje dosta toga obeležava. Voleli bismo, doduše, da je u ovom romanu Helen više nego drugi pol, pa da eventualno okrvavi ruke nad Žanom, ne bi li ga podsetila da je i sam smrtan. Mračan, distanciran intelektualac, nedruželjubiv, ali šarmantan i vedra, pronicljiva devojka koja želi da iskusi život. Veliko opšte mesto i popularne, i visoke kulture. Feminističke kritičarke kažu da ovaj roman ne prolazi Behdelov test jer glavna junakinja govori samo o svom ljubljenom, i sve što čini, čini da ga osvoji. Lišite se romantizacije, vi ljubitelji velikih ljubavnih romana. Izravno ću reći, ne dopada mi se, ne odobravam, i u tome odbijam da vidim bilo šta uzvišeno i dobro, a ponajmanje korisno. Sve već znate, ona je politički nepismena, ali spontana; ima „uličnu pamet“, ali je „te teme“ ne zanimaju. A on, taj veliki On. On je na sastancima, drži govore, o taj tako večno zauzeti i nedostupni on, kontemplirajuće zanesen, lišen materijalnih trivijalnosti, o taj tako divno cerebralni, amoralno moralni On. No, hajmo da istrpimo načelnu odbojnost i da se manemo ironije. Ipak je ovo Simon de Bovoar! Šta ako je Helen, ograničena svim mogućim habitusima, narativima, diskursima i rodnim ulogama, ipak nekako uspela da bude zainteresovana za tu vražju, mušku, uvek crnu i zamišljenu, cigarama zadimljenu i alkoholom napojenu politiku. I šta ako je iskustvo sa Žanom bio jedini njen put ka realizaciji sopstvenih težnji, da dela i pronađe smisao? Ne tvrdimo da ju je on naučio da živi, upravo je obrnuto! Mnogo su je više podučili susreti s drugim ženama u vreme okupacije, ali je Žan bio njen jedini opipljiv kanal i veza s realnim političkim akcijama.

Spustimo li se na ontološku ravan, stvar je jednostavna. Helen je aktivna, Žan većinu vremena odbija da dela. Motiv Heleninog delanja u početku je želja da bude sa Žanom. Motiv Žanovog delanja i nedelanja je krivica. Ipak, zahvaljujući kratkom uvidu u Helenino postojanje pre Žana, vidimo da ona nikako nije pasivna niti pokorna. Helen je u romanu uvek, bespogovorno aktivna, radoznala, ali ne bez refleksije, i ne bez duboke posvećenosti. Ona je život ovog romana, njegova vitalnost i prodornost. Ako uzmemo Žana kao alegoriju levice, kontemplativne, samokritične, i nadasve jako, jako spore, možda možemo kazati da je Helen ono što je takvoj levici nedostajalo. 

Hitler jača, a drugovi misle, ne želeći da prolivaju još krvi. Drugovi iz Austrije mole, drugovi iz Francuske ćute. Hitler je pred vratima, vojnici mobilisani, ćutati se više ne može, nego samo pucati. Sad kad je već tako, Žan stupa na čelo pokreta otpora. Helen luta po Francuskoj. Iskustva sestrinske solidarnosti, kratkotrajnih simboličkih veza koje ostvaruje lako i brzo s drugim ženama tokom okupacije, pomažu joj da osvesti da i ona živi za druge, a ne samo za sebe, kako je ranije mislila. Našavši smisao, odlučuje da se priključi pokretu. Ipak, Helen umire, a Žan živi. Njena smrt nije uzaludna, već služi kao glavni Žanov pokretač za nastavak borbe: „Podarila si mi hrabrost da zauvek prihvatim rizik i teskobu, da podnesem svoje zločine i griže savesti koje će me beskrajno razdirati. Nema drugog puta.“

Sramotni mir ili krvavi rat? Da li smo krivi i ako činimo, i ako ne činimo? Da li samo u ratu? Gde pronaći hrabrost? Bovoar nam kaže: „Nikad se unapred nije moglo znati šta čovek zapravo radi. Sve je bolje od fašizma. Išao je, znajući šta želi. Ne znajući šta radi. Odbacujući stare zamke opreznosti, slepo bačen u budućnost, odbacujući sumnju.“

Vratimo se Helen, jer je njena hrabrost osnova, a žrtva smisao romana. Da li je ona autonomno delatno biće ili dvostruko sredstvo, kako Žanovo u akcijama, tako i autorkino, da bi opravdala akciju doskora paralisanog protagoniste? Zamka je u tome što isti muškarac za Helen označava i predmet arhaične romantične ljubavi koja se realizuje kroz žensku žrtvu i potpuno pokoravanje, i s druge strane, jedini kanal borbe protiv fašizma, mogućnost opipljivog doprinosa pokretu otpora, i na kraju, život i smrt koji imaju smisla. Helen nas uverava da ona želi da dela i prihvata rizik. Njena motivacija je na kraju izmenjena. Ona ne dela da bi imala Žana i usrećila sebe, već potpuno suprotno – za slobodu i za druge.

Ne može da nas ne boli to što Žan ostaje, a njena nova snaga se gasi. Radije bismo posmatrali Helenin uspon u pokretu otpora, nezavisno od Žana. To bi već bilo nešto sveže, i preporučujemo taj put novim autorkama. Priče o žrtvovanju ne smeju biti jedini primeri ženske hrabrosti. Sve je bolje od patrijarhata! Zakoračite u budućnost, pozdravite se sa zamkama opreznosti i odbacite sumnje!

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku