New

Može li stroga kompozicija teksta da zarobi čitaoca?


Vernes Subašić, Herbarium žuč, Sarajevo, Buybook 2022.

Piše: Emilija Vučićević



Potencijal koji pesnik pokazuje raznovrsnim tematskim celinama obrađenim u promišljeno komponovanoj zbirci mogao bi se ostvariti daleko bolje ukoliko bi pesnik fokus sa sveznanja svog lirskog subjekta prebacio na znatiželju i aktivnost čitaoca koji pristupa tekstu.


Vernes Subašić, dobitnik nagrade ,,Mak Dizdar“ za svoju prvu knjigu poezije Papagaj sloboda, objavio je ove godine u izdanju Buybooka novu knjigu: Herbarium žuč. Pozicionirajući se sinhronijski među aktivne savremene mlade autore, Subašić dijahronijski smešta svoj pesnički glas među niz pesnika koji inspiraciju za artikulisanje senzibiliteta nalaze u floralnim motivima, kako u pojedinačnim pesmama, tako i u naslovima pesničkih knjiga, od Bodlerovog Cveća zla do Toplog bilja Bojana Vasića.


Differentia specifica Subašićeve knjige jeste inverzija u pristupu floralnim motivima: ne predočava se samo stvarnost ispunjena biljkama već je pred čitaocima Herbarium napunjen svakodnevnicom, sećanjima, mitovima, tekstom, osećanjima, doživljajima – žuči. Perspektiva, ne polazi od sveta ka biljkama već od biljki ka svetu. U tom smislu, dvočlana naslovna sintagma sugeriše agonalni, kontrastni odnos forme i sadržine, naučnog, apolonskog principa reda i organizacije teksta i dionizijski razuzdanih tematskih celina koje pesnik slikovito obrađuje. Ovakva inverzija kojom se svet organizuje biljkama dovodi do (ili potiče od) izrazito stroge kompozicije zbirke.



Kompozicija: (ne)red u (ljudskoj) prirodi


Kompozicija zbirke, kako sam nagovestila, imitira strukturu herbarijuma. Knjiga se sastoji iz dva ciklusa: dendropoetika, u kojem kroz naslove izrasta šuma drvenastih biljaka, i drugog ciklusa nešto jasnijeg imena: nisko raslinje. Pesme su na osnovu bioloških karakteristika biljaka raspoređene u jedan od dva ciklusa tako da grade kvantitativno jednake celine. Svaka pesma naslovljena je domaćim nazivom biljke, nakon čega sledi latinski naziv, a naslovi su propraćeni i ilustracijom cveta, lista tj. same biljke. 


Ovako stroga forma nameće čitaocu deduktivni pristup tekstu – pre samog čitanja postavlja se horizont očekivanja, svesti se nameće biljka koja će se na različite načine potom reaktuelizovati u stihovima. Kako se i u tekstu skoro uvek pominje naslovna biljka, dolazi do tautološkog ponavljanja jednog istog motiva, što je naročito očigledno kada pesnik već u prvim stihovima nanovo spomene naziv, kao naprimer, u pesmama: Grab (Carpinus), gde su prva dva stiha: ,,od kuće pobjegosmo / u obližnju grabovu šumu“; ili Brijest (Ulmus) – ,,djed napravi / od rijetkog brijesta u šumi / mali drveni alat“ i sl. Navedeni primeri nalaze se u prvih nekoliko pesama zbirke, a pronašli bismo ih još mnogo do kraja, što nam daje za pravo da govorimo o jednom pesničkom maniru. Pošto je na više jakih pozicija u tekstu – naslov, latinski naziv, ilustracija, prvi stihovi – ponovljen isti motiv, često istom rečju, dolazi spontano do navikavanja čitaoca na određeni postupak koji, pritom, do kraja zbirke, ne izneverava. Nema iznenađenja, svet je stabilan, nepretenciozan, slike su razrešene pre nego što su iznesene, biljka je poznata pre nego što je kontekst u kojem ona postoji oslikan. S druge strane, tautologijom pesnik lokalizuje pesničke slike koje sleduju za naslovima, te se kroz zbirku pažnja s precizne forme, koja prva zapada za oko, postepeno prenosi na sadržinu: s hladnog i racionalnog herbarijumskog okvira na stvarnost koja je raznolika, nepredvidiva i emocionalno intenzivnije artikulisana. Ovakvim poretkom pesnik sugeriše da je priroda predvidiva, racionalna, stabilna, precizna, simetrična, dok se ljudska priroda, u odnosu na koju se reaktuelizuju biljke iz herbarijuma, javlja kao turbulentna, neočekivana, razuzdana i uzbudljiva. 


Preuzimanje forme naučnog teksta za kompoziciju književnog dela, jedan je od tipičnih postupaka primenjivanih u postmoderni, pri čemu najčešće forma i sadržina stoje u ironizovanom saodnosu, čime se posreduje slika jednog neodrživog sveta, ispunjenog grotesknim i apsurdnim situacijama koje relativizuju naučni medijum izražavanja. Ipak, kod Subašića se kontrast naučnog i poetskog ne temelji na ironiji, već na jednom manje očiglednom odnosu obuzdavanja fragmentarne stvarnosti racionalnom formom koja gradi okvir, ali i oslonac, temelj pesnikovog senzibiliteta. Potreba za uređivanjem prikazanog sveta prepoznaje se i u tome što pesnik, osim na nivou zbirke, vrši intervencije i na planu forme pojedinačnih pesama, pažljivo ih komponujući. U pesmi Mahagoni smenjuju se katreni i terceti; pesma Arah podražava rondel ponavljanjem stiha ,,nikad više“ na početku i kraju pesme, dok središnji stihovi počinju anaforskim nizom ,,osjeti se“; pesme Trešnja i Pamuk stoje u simetričnoj igri uvećavanja i smanjivanja dužine stiha, čime se utiče na vizuelni oblik teksta, što nalikuje baroknim stilskim poigravanjima. Intervencije na planu stiha u Subašićevoj poeziji nisu čisto dekorativne prirode – imajući u vidu grafički izgled teksta, pesnik ne zanemaruje semantički potencijal koji nosi prelom komunikativnog niza na stihovni niz, što se dobro zapaža u pomenutoj pesmi Trešnja, koja grafički imitira dva simetrična ploda zakačena za zajedničku peteljku, pri čemu je središnji stih, peteljka, ili semantičko jezgro, zapravo samo suprotni veznik ,,ali“, koji nagoveštava zaokret u drugom delu pesme. Na taj način Subašić uspeva da na nivou jedne pesme pokaže kako simetrični okvir, koji imitira red tipičan za oblike u prirodi, može da kroz sadržinu, žuč, stvori sliku asimetričnog, ambivalentnog sveta, samo naizgled uređenog i obuzdanog. 



Intermedijalnost i intertekstualnost – signali pesničke prirode lirskog subjekta


Subašićev lirski subjekat svoj odnos prema stvarnosti uglavnom temelji na životnom iskustvu, što se oseća u čestom tematizovanju svakodnevice – obeda, šetnje, vožnje, ćevabdžinice, bejzbola, stadiona, škole, pušenja, čitanja. Ipak, lirski subjekat stvarnost neretko posmatra i kao pesnički subjekat, što se oseća u nekolicini pesama u kojima u prikazani svet proklijavaju autopoetička promišljanja. U pesmi Topola nalazimo sledeće stihove: ,,oboreno stablo sada je papir / s kojeg čitate ovu pjesmu“; a u pesmi Cedar: ,,amin maalouf ubi / humbabu / uze cedar sa zastave libanona / zašlji ga u olovku / i napisa svoje / romane“. Postoji, dakle, tendencija da se okolni, biljni svet materijalizuje u alat koristan pesničkom zanatu, pri čemu je to uglavnom osobina lirskog subjekta, a ne drugih lirskih junaka, što se naročito vidi u pesmi Krompir, u kojoj su kontrastirani doživljaji sveta ,,stare nane“ i pesničkog subjekta: ,,nije to olovka / govorila mi je / redovi nisu stihovi / njiva je umjetnost, sine“.


Da lirski subjekat Subašićeve zbirke poseduje izrazito pesničko, ali i umetničko osećanje sveta, vidi se i u nizu intertekstualnih i intermedijalnih prožimanja kojima obiluje zbirka. U pesmi Hrast referiše na Kurta Kobejna i Fredija Merkjurija, u Johi na Hendriksa, u Araku na Poovog Gavrana, u Smerki na Šimića i Sokrata, u Maćuhici na Matoša, u pesmi Erika na Lazu Kostića i Edvarda Munka, u Difenbahiji na Danila Kiša. Iako su lirski junaci Subašićeve zbirke pretežno marginalizovani likovi, ljudi sa periferije, neretko usamljenici, reference koje pesnik pravi u odnosu na muzička, književna i likovna umetnička dela predstavljaju pak sam kulturni kanon. U tom smislu, potreba lirskog subjekta da objasni referencu koju uvodi, oseća se suvišnom jer je predmet na koji upućuje dovoljno poznat da ga čitalac poseduje u iskustvu i lako samostalno prepoznaje, usvaja i tumači. Objašnjavanje određene reference vrlo je upadljivo na primeru pesme Maćuhica: sam naslov dovoljan je da iskusnijeg čitaoca asocira na istoimenu Matoševu pesmu, no ukoliko do toga ne dođe, već prvi stih: ,,crna kao ponoć, zlatna kao dan“, istaknut kurzivom, navešće i naivnijeg čitaoca na pomisao da je reč o citatu. Ipak, objašnjenje tu ne prestaje, te već u drugom stihu saznajemo: ,,kroz glavu mi prolaze stihovi matoševi“, što razrešava sve potencijalne dileme, ukoliko ih do tog trenutka i dalje ima.


Sličan postupak: referenca na naslov-citat-objašnjenje nalazimo i u pesmi Difenbahija – nakon naslova pesme uvodi se kontekst, lirska situacija, prvim stihovima koji imitiraju didaskaliju: ,,(ili nemogućnost čitanja u bašti / kafane kod braće trogrlića)“, nakon čega treći stih: ,,bašta, pepeo“, otkriva koju je to knjigu nemoguće čitati u kafani. Ostatak pesme formiran je smenjivanjem citata iz pomenute Kišove knjige, prelomljenih u stihove i istaknutih kurzivom, i drugog niza koji u sadašnjosti lirskog subjekta funkcioniše kao faktor koji ometa čitanje. Slično je i s pesmom Arak u kojoj je čuveni refren Poove pesme Gavran: ,,nikad više“, takođe na kraju pesme istaknut kurzivom, iako je prethodno već sugerisano da govori ,,gavran sa suhe grane“. I neknjiževne reference objašnjene su istim principom navođenja citata u kurzivu i odgonetke kroz ime dela ili autora: uz Munka se u tekstu pominje Vrisak, uz Merkjurija stihovi: ,,mama, just killed a man“, Kobejna: ,,rape me / rape me, my friend“, Hendriksa: ,,foxy lady“ itd. Očigledno je da lirski subjekat ne pretenduje na inovativnost unošenjem referenci, već se stiče utisak postojanja jednog integralnog doživljaja sveta, koji se simultano osmišljava različitim uticajima, asocijacijama i utiscima, kako iz stvarnosti, tako i iz umetnosti, te se shodno tome, prikazani svet i artikuliše polifono: slikom, zvukom i stihom. Postojanje niza analogija na druge umetnosti i popularnu kulturu koje iskrsavaju u svesti lirskog subjekta nesumnjivo ide u prilog njegovoj eruditnosti, premda, s druge strane, lirski subjekat očiglednom potrebom da rastumači reference istovremeno veoma rizikuje da potceni znanje čitaoca, kojem se, kako smo videli, ponegde i eksplicitno obraća. 


Pažljivo komponovanje zbirke, jednako kao i veliki spektar asocijacija iz stvarnog, ali i sveta umetnosti, pokazuju da je Subašić precizno, temeljno i zrelo najpre koncipirao, te realizovao i učvrstio tekstove svoje druge pesničke knjige. Ipak, kompozicija koja navodi na deduktivni pristup pojedinačnim pesmama izrazito pasivizira čitaoca, na sličan način na koji mu pesnički subjekat objašnjavanjem referenci oduzima znatiželju za aktivnim čitanjem i tumačenjem teksta. Na taj način se kontrolisanje teksta preliva na kontrolisanje recepcije teksta, pri čemu se čitaocu oduzima od hermeneutičke zapitanosti nad pročitanim. Potencijal koji pesnik pokazuje raznovrsnim tematskim celinama obrađenim u promišljeno komponovanoj zbirci mogao bi se ostvariti daleko bolje ukoliko bi pesnik fokus sa sveznanja svog subjekta prebacio na znatiželju i aktivnost čitaoca koji pristupa tekstu. Upravo tome se nadam u narednim Subašićevim ostvarenjima, kojih će, uverena sam, biti dosta u pesničkom radu koji mu predstoji. 

Stranica nastala u okviru projekta "Digitalni Bookstan" uz podršku