Slojevi žudnje (Girl, so confusing)

PIŠE: Aldin Karahasanović

Tekst je nastao u okviru radionice za mlade književne kritičar(k)e, kolumnist(ic)e, novinar(k)e i student(ic)e koja se održava u okviru Međunarodnog festivala književnosti Bookstan.

Roman Ljubavnik Marguerite Duras, prvi put objavljen 1984. godine, zasluženo nosi  status jednog od najvažnijih romana moderne književnosti. On potvrđuje Steinerovu definiciju klasika kao „knjiga koje čitaju nas“ jer nam svako novo čitanje otkriva nove slojeve značenja i suptilne emocije koje su tokom prethodnih čitanja ostale neprimijećene.

Na površini, Ljubavnik je priča o disfunkcionalnoj porodici, o ljubavnom odnosu  između petnaestogodišnje francuske djevojke i njenog dvadesetsedmogodišnjeg kineskog ljubavnika. Smještena u Francuskoj Indokini dvadesetih godina prošlog stoljeća, ova veza nije samo ljubavna – u nju su utkane društvene i rasne razlike koje definišu njihovo društvo. Djevojka je siromašna bjelkinja, dok je njen ljubavnik bogati kineski nasljednik, što čini njihovu vezu skandaloznom i tabuiziranom u očima tadašnjeg kolonijalnog društva.

Kroz ovu vezu, djevojka praktično prodaje svoje tijelo za novac, ali taj čin postaje katalizator za dublje samootkrivanje. Otkriva svoju žudnju, a kroz tu žudnju i vlastiti glas, što je vodi ka pisanju. Proces njenog otkrivanja seksualnosti i kreativnosti je snažan i transformativan, s čim emotivno rezonujemo čak iako nemamo slična iskustva.

Porodica protagonistkinje je prikazana kao patrijarhalna i okrutna, zatvorena u sopstvene krutosti i nemilosrdnosti. Majka, dominantna figura u porodici, bori se s financijskim poteškoćama i emocionalnim nestabilnostima, što stvara težak i često neprijateljski dom za njenu decu. Uprkos tome, djevojka se uspijeva izdići iznad tih okolnosti. Ona pronalazi svoj put ka pisanju, koristeći ga kao sredstvo za bijeg, refleksiju i konačnu slobodu.

Ljubavnik je također duboko ukorijenjen u kontekst kolonijalizma. Postavljen u francuskoj koloniji u današnjem Vijetnamu, roman pruža uvid u život u tom kompleksnom društvu. Rasne i kulturne tenzije su neprestano prisutne, oblikujući odnose između likova i društvenu dinamiku u kojoj se oni kreću. Ova pozadina nije samo scenografija, već integralni dio priče koji dodaje slojevitost likovima i njihovim postupcima.

Jedan od najistaknutijih aspekata Ljubavnika je njegov poetski i reflektivni stil. Duras koristi jezik na način koji je više evociran prazninama i tišinama nego konkretnim riječima, zbog čega možemo reći da je u ovom romanu znatno više upisanog nego napisanog. Njen stil je minimalistički, ali snažan; kao da je svaki odabir riječi pažljivo promišljen kako bi prenio maksimalnu emocionalnu težinu i atmosferu.

Duras uvodi čitaoca u sjećanja naratorke koristeći kombinaciju pripovijedanja u prvom i trećem licu. Ovo dvostruko pripovijedanje omogućava da istovremeno suosjećamo s protagonistkinjom, ali i da ju osuđujemo, nalik na to kako se naratorka prisjeća svoje adolescencije i istovremeno se kritikuje. Narativni glas ostaje konzistentan čak i kada se mijenja perspektiva pripovijedanja, što daje osjećaj da ista osoba priča priču iz dva ugla, te tako upoznajemo istu djevojku iz dvije perspektive – kao odvojeni entitet i kao dio naratorke. Ovaj narativni postupak omogućava da se snažnije povežemo s likom te da prelazak u treće lice gotovo osjetimo kao naratorkin trzaj; kao njen pokušaj disociranja od traumatskih sjećanja. Fragmentirana struktura naracije preslikava način na koji se sjećanja vraćaju – neskladno, neuredno, ali duboko značajno. Ova fragmentacija ne ometa, već obogaćuje čitanje, pozivajući čitatelja da sastavlja komadiće priče i u tom procesu otkrije suštinske istine o protagonistkinji i njenom svijetu.

Ljubavnik se stalno kreće između iskustva i zamisli, na raskrsnici poezije i proze. To je djelo koje izmiče jednostavnoj kategorizaciji, kombinujući elemente autobiografskog romana i poetičke refleksije. Danas bismo rekli da je to primjer autofikcije – konstruisanog autobiografskog pisanja koje miješa stvarne događaje sa fikcionalnim elementima.

Ovaj roman je istinski predstavnik „l'écriture féminine“, koncepta ženskog pisma koji teče, preliva se kao san ili magnovenje. Tekst nema čvrste obrise, nema zaključenih krajeva, već je fluidan i otvoren, što ga čini suštinski ženskim. Ta fluidnost nije samo stilistički izbor, već odražava iskustvo ženskog postojanja i introspekcije. Iako je Ljubavnik kompleksan roman, to je tekst koji proširuje percepciju i nadograđuje život simboličkim značenjem. Nije potrebno razumjeti svaki detalj ili događaj – važno je dopustiti ovoj knjizi da nas povede kroz svoje emotivne i atmosferične pejzaže. To je tekst koji nam omogućuje da dodirnemo dijelove života, osjećaja i atmosfera koje su nam do tada bile nedokučive.

Ljubavnik Marguerite Duras nije samo roman; to je duboko emotivno i intelektualno putovanje kroz intimne dubine ljudskog iskustva. Istražujući teme strasti, boli, kreativnosti i kolonijalizma, Duras stvara djelo koje nas izaziva, inspiriše i ostaje s nama dugo nakon čitanja. Svako ponovno čitanje otkriva nove dimenzije i slojeve ovog romana, potvrđujući status Ljubavnika kao jednog od najvažnijih književnih djela dvadesetog stoljeća.