Zvono pod staklenim ljudima

Senka Marić, Ljudi

PIŠE: Dalibor Plečić

Ljudi nisu putopis; pre bi se reklo da je reč o svojevrsnom seizmografskom zapisu unutrašnjih i spoljašnjih potresa, gde Ajova postaje simbolička laboratorija – stakleno zvono pod kojim se ogoljena ljudska priroda može pomno posmatrati.

„Pakao su drugi ljudi“ iz Sartrove drame Iza zatvorenih vrata često se pogrešno tumači kao koncept odbacivanja drugog, iako se u toj rečenici krije mnogo složeniji narativ – da drugi ljudi takođe oblikuju naš identitet kroz svoje poglede, sudove i projekcije. Naš identitet nikada nije sasvim „naš“ – on je, takođe, proizvod tuđih percepcija.

E sad, šta se dešava kada tridesetak spisateljica i pisaca, sa egocentričnim centripetalnim silama koje oko njih vrte njihove neuroze, talente, traum i kaprise, smestite u privremeni, izolovani mikrokosmos jedne književne rezidencije?

Ko god je boravio na književnim ili sličnim umetničkim rezidencijama zna da se čin fizičkog pisanja ili stvaranja veoma retko odvija upravo tamo. Uloga rezidencije više je heurističkog karaktera, pa se vakat proveden u njoj koristi da bi se nešto rodilo, skuvalo, dinstalo, svarilo – ili kako vam drago – ono što će kasnije biti napisano. Upravo novo ostvarenje Senke Marić, Ljudi, autofikcijski je roman-dnevnik koji kroz fragmentarne zapise prati njeno iskustvo na književnoj rezidenciji u Ajovi  (Iowa, SAD), dok istovremeno istražuje teme identiteta, kolonijalizma, traume i književnog stvaralaštva. Ljudi je njen treći roman, nakon što je za svoj prvenac, Kintsugi tela, dobila nagradu „Meša Selimović, a za drugi Gravitacije, nagradu „Štefica Cvek“. Ako je Kintsugi tela bila intimna kontemplacija o bolesti kao ličnom frontu, u romanu Ljudi može se naslutiti latentan, ali istrajan otpor kolektivnim zabludama – o pripadanju, trajnosti i svrsi.

Ljudi nisu putopis; pre bi se reklo da je reč o svojevrsnom seizmografskom zapisu unutrašnjih i spoljašnjih potresa, gde Ajova postaje simbolička laboratorija – stakleno zvono pod kojim se ogoljena ljudska priroda može pomno posmatrati. Kroz šesnaest poglavlja, označenih datumima i lokacijama – Mostar, Beč, Zagreb, Sarajevo, Ajova – Marić nelinearnim vremenskim skokovima fragmentira stvarnost u kojoj je svaki odlomak tek trenutak u nizu nevezanih, ali simbolički povezanih iskustava. Ne radi se o klasičnom dnevniku – to su pre svega „ulomci vremena“ u kojima se prošlost i sadašnjost prepliću kroz narativnu kontemplaciju pripovedačice.

Marić u svojoj fragmentarnoj naraciji ne zazire od banalnosti – naprotiv, koristi je kao početnu tačku za sitna, ali temeljna otkrovenja o drugima, a pre svega o sebi. Piše o krhkosti pripadanja, o tankim granicama između bliskosti i otuđenja, o unutrašnjim migracijama koje nas prate čak i kada fizički napustimo prostor iz kog potičemo. Kako vreme rezidencije odmiče, Ajova postaje poprište tihih ratova, neizgovorenih paktova i pasivne agresije. Prijateljstva se sklapaju i raspadaju, simpatije tinjaju i gase se, u atmosferi zgusnutoj nedorečenim namerama i latentnim takmičarskim impulsima. Marić vivisecira ovu dinamiku precizno, demistifikujući performativnu prirodu intelektualnih krugova, u kojima je borba za pažnju, relevantnost i potvrdu tiha, ali neprekidna. Na koncu, katalizator razbijanja koherentnosti te nemale grupe ljudi jeste izbijanje sukoba u Gazi. Taj trenutak bespoštedno infiltrira globalnu tragediju u njihov intimni prostor. Iluzija o apolitičnoj, univerzalnoj ljudskosti više se ne može održati. Sukob ih prisiljava da zauzmu stranu, razotkrivajući ideološke i kulturološke ponore koji su sve vreme postojali ispod površine. Marić ovde suptilno prikazuje nemogućnost bekstva od konteksta iz kog potičemo i ukazuje na to kako se, na kraju, svaka priča svodi na pitanje moći i identiteta.

Marić piše u prvom licu i sve vreme se obraća intimnom, nepotpuno definisanom adresantu, ali se iz konteksta može shvatiti da se radi o njenom sinu. Međutim, priroda primaoca poruke ne sputava naratorsku temeljnost i iskrenost. Upravo tom iskrenošću, ovo štivo – jednostavnošću stila i suzdržanošću u opisima – zavarava da je reč o „plitkom potoku“. Međutim, ontološka priroda ovog teksta seže mnogo dublje, u ponore ljudskog identiteta i ljudskih odnosa. U tim odnosima gubi se oštra granica između nas samih i drugih „ljudi“ – ako je ikada i postojala.